Kad je zimi 1947, u šest ujutru, u emisiji za „radne ljude koji idu na posao”, Ivo Robić uz pratnju klavira zapevao preko valova Radio-Zagreba, teško da je bilo vidovitih tipova koji bi shvatili da se tog dana u posleratnoj FNRJ rodila domaća zabavna muzika. Porođaja nije bio svestan ni sam umetnik, očigledno tremiran i uzbuđen pozivom za radijski nastup, baš kao i kompozitori Neno Grčević i Mario Kinel čije je pesme ,,Jesenja ruža” i „Sniježi” Robić pevao.Nije nimalo slučajno što je odgovorna uloga oca zabavnomuzičke familije pala na pleća Ive Robića. Počeo je da peva još u Bjelovaru, gde je i rođen 1924. godine. U srednjoj školi umislio je da postane sportista, pa se bavio rukometom, a onako uzgred i fudbalom, lakom atletikom, plivanjem i tenisom. Međutim, kad mu je jednom gitara dopala ruku, više ga od muzike ništa nije moglo odvojiti. Školski orkestar bio je prvi stepenik u karijeri koja je zvezdane trenutke imala šezdesetih godina, kad je Robić harao američkim klubovima i primao komplimente od Net King Kola, Tonija Beneta i Sinatre.

Kao mladić nije se bavio politikom. Dok su njegovi drugovi orgazme doživljavali čitajući komunističke pamflete, sanjajući o crvenoj Rusiji kao utočištu slobode i radničkog raja, Robić je preferirao svoj školski orkestar, makar se sastojao od zarđalog saksofona, violine, klarineta i bubnja. Medijsku vezu sa svetom ostvarivao je preko gledanja filmova, naročito kad je pevao Tino Rosi koji je Robiću bio prvi uzor.

Nakon rata, prijatelji su ga nagovorili da krene u Zagreb i tamo proba muzičku sreću. Na audiciji Radio-Zagreba bio je odmah primljen, a ubrzo je počeo da peva po noćnim lokalima, od kojih je prvi bio „Grill”, u Gradskom podrumu. Repertoar je bio uglavnom američki, jer su im odatle stizali aranžmani pesama Benija Gudmena, Arti Šoa i Djuka Elingtona. Domaćih muzičkih brojeva bilo je vrlo malo, jer je – kako Robić priča „malo tko znao aranžirati za orkestar”.

Čim su u Zagrebu krenuli plesnjaci, od kojih je najpoznatiji bio „Glazbenjak”, Robić se odmah uključio u novi muzički trend. „Plesnjaci su tada bili pod nadzorom plesnih učitelja, učili su se plesovi, pazilo se na oblačenje i manire – pričao je Robić u intervjuu „Startu” 1981. godine. – Dok je prikazivan film Harija Džejmsa, visok i zgodan trubač Stanko Brihta stao bi ispred orkestra za solo tačku, malo raširio noge i – nastajao bi lom”.U međuvremenu, Ivo Robić je postao autentična radijska zvezda. Budući da su se u to doba domaćom zabavnom muzikom bavili samo on i Rajka Vali, muzički urednici imali su strah da će dojaditi publici, povremeno ga „skidali” s programa, što se uklapalo u jasnu ideološku sliku po kojoj je zabavna, šlagerska muzika bila „dekadentna”, ali i potencijalna opasnost po svest zdravih komunističkih snaga koje su, dobrovoljno, uživale u ruskim horovima, partizanskim marševima i agitpropovskim stihovima upućenim voljenim sovjetskim i domaćim vođama revolucije.

Odgojen u porodici koja je držala do građanskog reda i discipline, finih manira, obrazovan na tekovinama kulture Zapada, Robić je bio prirodno sumnjiv u sredini koja je intelektualnu uravnilovku smatrala progresivnom idejom. Kult stahanovštine, fizičkog rada, bio je tako moćan da je Robićevo bavljenje „šlagerima prozapadne orijentacije” moralo da ima žig političke nepodobštine. Sam Ivo Robić zna šta ga je sve snalazilo tih prvih posleratnih godina, ali lično uverenje da nije jedini primao životne pljuske i da su one, u takvim postrevolucionamim okolnostima neminovne, sprečavalo ga je da od tog pravi dramu i od sebe mučenika. Naprotiv, sve se više posvećivao radu i bio jedan od prvih koji je dao ideju da se organizuje priredba na kojoj bi se izvodile samo domaće pesme.

Tako je stvoren prvi, Zagrebački festival, na kom je 1954. pobedio – ko drugi – nego Ivo Robić! Pevao je kompoziciju Ljube Kuntarića „Ta tvoja ruka mala” i sebi pripremao teren za seriju trijumfa koji ga danas, posle više od četiri decenije u biznisu, stavljaju u rang prvorazrednih međunarodnih estradnih veličina. Robićevu karijeru u usponu pratio je i diskografski uzlet „Jugotona” koji je redovno objavljivao Robićeve snimke. Mada je u to doba medijska eksponiranost zvezda Robićevog ugleda bila – za današnje prilike – neugledna, Ivo se ipak mogao pohvaliti statusom koji mu je već tad omogućavao da ima redovne „gaže”, da stvara čvrsto jezgro svojih obožavalaca čije je divljenje, nema sumnje, čak i u tim početničkim samoupravnim vremenima, moralo da prija.

Fenomen trača nije zaobišao ni Robića, mada, pedesetih godina nije bilo rubrika i kolumna koje bi se bavile tim integralnim delom estrade. Naime, pročulo se da je Ivo Robić teško bolestan, počela su da stižu pisma podrške – ali se tak naknadno ispostavilo da je u pitanju dizenterija, zarađena još 1947. kad je Robić služio vojsku u Beogradu, i, sportski nastrojen, odlučio da se okupa u Dunavu. Bar kao dokaz da nam reke ni onda nisu bile čiste, ovaj detalj govori da trač nije noviji izum, već direktno nasleđe iz rane faze socijalizma.

Fama koja je obavijala Robića konačno je počela da poprima konkretnije oblike kad je 1954. prvi put otišao u Grac gde je na tamošnjoj radio stanici imao osiguran angažman. Tamo ga je čekala gotova orkestarska matrica pesme „Volare”, a Robić nije ni znao da je tako nešto tehnički izvodljivo. Kad je po drugi put stigao u Grac, već je stigao predstavnik praškog „Supraphona”, i pozvao ga u Prag gde je Robić u toku tri godine snimio stotine pesama! Radio je sa orkestrom Karela Vlaha, s velikim Simfonijskim orkestrom Radio-Praga, a njegove ploče počele su se prodavati po nekim evropskim zemljama. U Istočnoj Nemačkoj jedna singlica doživela je tiraž od 50.000 primeraka, a na osnovu takvih uspeha dobio je i angažman u SR Nemačkoj.

Neizostavni element svake priče o Ivi Robiću je njegova supruga Marta koja je s mladalačkim fanatizmom bila svom suprugu i savetnik i neka vrsta porodičnog menadžera. Marta je skupila sve ploče svog muža i hrabro ih uputila svim velikim nemačkim firmama. Potez se isplatio, jer je iz firme „Polydor Deutsche Gramohon” stigao poziv za snimanje. U kompaniji je Robića dočekao njegov budući producent i veliki prijatelj Bert Kempfert. Odlučeno je da Robić snimi ploču: glavni hit trebala je da bude pesma „Paloma”, dok je na B strani mesto rezervisano za numeru „Morgen” koja je bila namenjena Frediju, tad vrlo popularnom nemačkom pevaču, ali se njemu nije osobito dopala.Ploča je objavljena, u početku bez većih rezultata. No, jednog je dana Robić dobio telefonski poziv iz Njujorka. Tip s druge strane žice objasnio je Robiću da je „Morgen” hit u Americi i da će lično doći da potpiše ugovor. „Nakon nekog vremena – seća se Robić u intervjuu „Startu” – krenuo sam iz Opatije za Zagreb. Na nekoj čistini kod Zdihova zaustavili smo se da se malo odmorimo. Bila je velika vrućina. Odjednom je projurio taksi ‘Generalturista’, prošao stotinjak metara, zakočio i počeo se vraćati. Automobil se zaustavio pokraj nas. Uz vozača sjedio je neki Amerikanac. Bio je to Sid Parnes, veliki nakladnik i menadžer. Uputili smo ga u hotel ‘Kvarner’, brzo obavili posao u Zagrebu i vratili se na more. Ugovor smo potpisali u aperitiv baru istog hotela. Kolega Tomica Barić fotografirao je potpisivanje, no bio je tako uzbuđen da je odmah nakon obavljenog posla pao u nesvijest!”.

Ostalo je već čista istorija. Singlica „Morgen” prodata je u preko dva miliona primeraka, a Robić je – već kao etablirana zvezda – krenuo u Ameriku. Družeći se sa najpoznatijim muzičarima, Robić je bio meta izdavača koji su mu nudili nove pesme. Kad mu je ponuđena „Marina”, Robić je smesta pristao, ali su njegovi nemački saradnici to sa indignacijom odbili, uveravajući ga da su sposobni da naprave nešto bolje. I bez „Marine”, ali uz Martu koja se od Robića nije odvajala, Ivo je gostovao na takvim zvezdanim šou-programima koji su vodili Peri Komo, slavni Ed Saliven i Dik Klark. Iz Amerike se vratio u Evropu, gostovao po Cirihu, Helsinkiju, Stokholmu i Beču, stigao čak do Japana i Australije! U zemlji je boravio vrlo retko, jer je priliku koja mu se pružila hteo da iskoristi: da vidi svet, dobro zaradi i napravi još jedan kreativan korak u svojoj, već blistavoj karijeri.Hitovi ili poluhitovi redali su se jedan za drugim: ploča „Sedamnaestogodišnjoj” u SR Nemačkoj prodata je u milion primeraka, a Radio-Luksemburg mu poklanja statuu lava za najpopularnije pesme sezone! Sličnu sudbinu doživljavaju „Rot Ist Der Wein” i „Stranci u noći”, a Robić se u intervjuu novosadskom „Dnevniku” decembra 1967. hvali kako ni Sinatra nije prodao mnogo više svoju verziju „Stranca” nego što je to njemu uspelo, po ličnom priznanju, u 300.000 primeraka. Iste godine, na festivalu u Krapini, Robić je pevao kompoziciju „Vužgi” Ivice Stamaća. Ljut što su neki sastavi ovu pesmu preveli na engleski, Robić u istom intervjuu objašnjava: „To nije u redu! Pa, to se ne može prevesti! Sama reč ‘vužgi’ znači i udri i raspali i razveseli se, a čovek iz hrvatskog Zagorja je obično izgovara kad je uz čašu vina, pa je to reč koja označava radost i veselje u društvu! Ima li u kojem stranom jeziku takva reč?”.

Dve Robićeve pesme, u međuvremenu, harale su Jugoslavijom. „Samo jednom se ljubi” i „Srce, laku noć” bile su himne za generaciju kojoj su „fića”, „šuškavac” iz Trsta i crnobeli televizor značili pojam vrhunskog standarda. Ništa lošije nije prošla ni pobednička pesma sa „Opatije 66″, „Ako se ikada budemo rastali” Jovana Adamova. U čast 25-godišnjice rada, ,Jugoton” je 1969. objavio album sa šesnaest najvećih hitova, a već iduće godine Robić je pevao na četiri festivala: „Slavonija”, „Melodije Istre i Kvarnera”, „Split” i „Krapina”…