Стефан Симиќ

Стефан Симиќ

Ako negde vidim oličenje ljudske patologije vidim je u lovu
Kada sakriven u nekom grmu sa snajperskom puškom dođeš u dom životinja i loviš ih
Da bi se slikao sa njima
Ili da bi njihovo mrtvo telo izložio, kući, kao trofej
Ili da bi zadovoljio svoje ne znam kakve već sve potrebe

Drugo je nužnost, samoodbrana ali pričati nekakve priče o nadmetanju sa životinjom
Pa, prijatelju, ako ti se već nadmeće, baci pušku pa se bori sa lavom, tigrom
A ne da pucaš sakriven iza babinog budžaka u srne, zečeve, jelene i ne znam već koga

Šta te diraju te životinje, da li ti ugrožavaju život, da li si gladan, da li ti upadaju u kuću, napadaju te
Ili ideš u ono malo prirode što je ostalo, gde su saterane u ćošak, da ih istrebljuješ, izgladnele i nemoćne, još da se time hvališ

Besmisleno je svako iživljavanje ali iživljavati se nad slabijim od sebe i to predstavljati svojim hobijem, strašću
Zamisli da svako iz hobija ili strasti dnevno pobije nekoliko životinja
Da bi se osetio ne znam već kako

Kako ti čoveče nije žao
Čime pravdaš to kod sebe
I uvek iznova imaš potrebu to da radiš

Još kažu lov, plemenita veština
Jeste
Ti u rukama pušku a životinje jadne ni ne znaju šta ih je snašlo

Pa udri po njima

Plemenito, da, nema šta

Kada 30 – 40 do zuba naoružanih tipova odu u planinu da ganjaju izgladnele životinje
I onda ih donesu krvave i stave na automobil usred grada, da ljudi vide kako su oni moćni

Ima mnogo lepših trofeja u životu, humanijih
Koji ne nanose nikome bol

Za mene to nema opravdanje, da neko nedužan pati

I da se to iživljavanje proglašava herojstvom, da se slavi

Ma daj

Pravo herojstvo je da pomogneš nekome ili da ulepšaš ljudima život

Sve gde se na tuđoj nesreći gradi sreća
Za mene je zloupotreba, zločin

I osuđujem, kao čovek

Zašto da pati nešto kada ne mora, pusti ga da živi

Zašto mučiti, ubijati, dovoljno mu je bola i ovako

Još ti treba da mu presudiš, po kratkom postupku

Herojski, nema šta