МИША ЂУРКОВИЋ
Институт за европске студије
Трг Николе Пашића 11, Београд, Србија
mdjurkov@gmail.com
САЖЕТАК: У овом раду анализира се феномен такозваних обојених
револуција. Представљене су као део хибридног рата, усмереног ка смени
режима у државама које улазе у сукоб са англо-америчким и корпоративним интересима. Анализира се рад Џина Шарпа, Макијавелија обојених
револуција, затим организације „Отпор” и њене касније трансформације
у „Канвас”. Такође се указује и на еволуцију њихови метода, али и на потенцијалне контраобавештајне активности којима се државе штите од
обојених револуција и насилних преврата.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: обојене револуције, „Отпор”, хибридни рат, Џин
Шарп, ненасилна борба, државни преврат
У последњих двадесетак година појавио се читав низ нових појмова
и стратегија за неконвенционалне облике ратовања и угрожавања безбедности и суверенитета појединих држава: обојене или цветне револуције,
ненасилне револуције, фејсбук револуције, мрежни ратови, хибридни
ратови [Панарин 2019], културни ратови, мека моћ, паметна моћ, судска
диктатура. Све се то наставља на старију генерацију обавештајних подривања као што су пси-опс (психолошке операције) или црна пропаганда,
уз агенте утицаја, шпијунажу и плаћене агенте.
Суштина свих ових операција је оно што је још Сун Цу (Sun Tzu) поставио као циљ: победити непријатеља без директне оружане битке [Sun
Cu 2012: 28, 30, 33, 38]. Дакле, ударити на његов морал, хомогеност и спремност за одбрану и заштиту свог система вредности и политике, те разорити
310
га изнутра пре него што се уопште дође до директног сукоба. Укратко,
неопходно је учинити да он не зна ко је и шта брани. Отуд је корупција стандардни механизам и инструмент спровођења оваквих облика деловања,
али уз њу све више долазе и идеолошка и вредносна подривања. Наиме, од
Француске револуције, потом Октобарске револуције, све до данашњих
дана, велику улогу у обарању система имали су припадници владајућих
класа који су због помодарства или фанатизма прихватали идеологије
које директно воде ка крају доминације класа којима припадају.1
Посебну улогу у овом новом таласу имају друштвене мреже2, велике сајбер и друге компаније, које су у великој већини из САД3
и често
функционишу као продужена рука америчког обавештајног и војног система, што смо видели у случају Едварда Сноудена (Edward Snowden). САД
су пре десетак година увеле сајбер команду (USCYBERCOM) као посебан
род војске, спреман пре свега за сајбер ратовање одбрамбеног, али и офанзивног типа [Савин 2013: 50–59; Conti and Surdu 2009]. Током извођења
операција промене власти у низу земаља за време Арапског пролећа,
видело се здружено деловање безбедносних служби, спољнополитичке
администрације, фондација, сајбер команде, безбедносних компанија и
активиста на терену који преко друштвених мрежа координишу теренске
операције подривања и смене власти. Но, постоје идеје да се заправо америчка спољна и безбедносна политика често трансформише у оруђе управо
корпорација и да се у мноштву интервенција америчка спољна политика
водила интересима корпорација4
, а не интересима државе.
Интернет је знатно повећао могућности подривања и капиларног
преливања идеја у ментални, духовни, вредносни и медијски простор
циљане земље. Данас су безбедносни и пропагандни продор једне земље
ка другој далеко лакши него што је то било раније када се субверзија
вршила конвенционалним средствима. Узмимо пример „еуфорије” која
је током 2015. и 2016. године настала око игрице, апликације Покемон Го
1 У такозваном антирасистичком таласу који је после убиства Џорџа Флојда (George
Floyd) захватио западне земље уочен је сличан феномен. Левичарска омладина западних
земаља кренула је да руши споменике и обележја свих оних људи почев од Кристифора
Колумба који су њиховој цивилизацији током претходних пет векова били обезбедили доминатан положај у свету. 2 О улози друштвених мрежа у обојеним револуцијама и превратима нове генерације
видети: [Парезановић 2013: 337].
3 Ово се током последњих пет година доста променило, па смо данас сведоци огромног
безбедносног страха који на западу влада од кинеских компанија попут Хуавејa (Huawei
Technologies Co. Ltd.), њихове 5г мреже, апликација које производе итд. 4 Овај аргумент се појављује од Гватемале 1954. и „банана-интервенције” у интересу
компаније Јунајтед фрут компани (United Fruit Company). Годину дана раније у Ирану осим
стратешког интереса везаног за нафту, важан је био и интерес америчких и британских
нафтних компанија. И 1973. компанија IТТ директно је учествовала у финансирању и подстицању Пиночеовог државног удара у Чилеу. Но док је раније интерес компанија ишао
заједно са (империјалним) интересима државе, чини се да се све више улога корпорација
попут Рокфелерове или Сорошеве, кроз такозвану дубоку државу наметала као важнија од
безбедносних и геополитичких интереса саме државе. Миршајмeр (John Mearsheimer) и Волт
(Stephen Walt) су с друге стране тврдили да је америчка спољна и безбедносна политика у
служби друге државе (Израела). [Mearsheimer and Walt: 2007].
311
(Pokémon Go). У потрази за виртуелним створењем, људи су сами снимали и на клауд преносили унутрашњост својих домова, предузећа или
институција у којима раде. Дакле оно до чега су раније шпијуни и обавештајци тек тешким мукама могли да дођу, сада су људи сами нудили
и слали. У том смислу интернет и апликације су фантастично повећали
могућност за спровођење Сун Цуове стратегије.
Овај систем неконвенционалног војног деловања, иако има одређене
изворе у британској традицији, између два рата иницирали су совјетски
НКВД (Народни комесаријат унутрашњих послова) и врло моћан обавештајни систем Коминтерне [Ђурковић 2015; Ђурковић 2017]. Коминтерна,
на пример, као и нацистички обавештајни систем (раније аустроугарски,
много је радила на инструментализацији националног и етничког питања
у сврху подривања противника. После Другог светског рата цео овај систем ненасилне субверзије, наслоњене на класичне безбедносне системе,
преузела је и доградила америчка ЦИА, у сарадњи са енглеском МИ6
(Secret Intelligence Service) [Саундерс 2014].
Тако, постоје тумачења да је Хладни рат добијен преко популарне
културе, односно на пољу сукоба вредности и идеологија. Треба обратити
пажњу, на пример, на изјаву чувеног америчког стратега Збигњева Бжежинског да је он развио идеологију људских права као оружје којим је подривен Источни блок [Fouskas and Gökay 2005: 44]. Наиме, 1998. године у
Паризу, на промоцији своје чувене геостратешке студије Велика шаховска
табла, Бжежински је објаснио да нема никаквог парадокса у његовој наводној еволуцији од заступања људских права ка геополитичком дискурсу
бруталне моћи. И заступање људских права крајем 70-их година 20. века
било је део геополитичке борбе. Људска права су, посебно након ОЕБС-ових
конференција у Хелсинкију 1975. и Београду 1977, и још интензивније након 1990. коришћена као основа за мешање у безбедносне системе држава,
за вођење пропагандних ратова, подривање, врбовање, а касније и као основа за такозване хуманитарне војне интервенције. Како Фускас (Vassilis
Fouskas) и Гокај (Bülent Gökay) додатно упозоравају и Хенри Кисинџер
који је увек у својим реалполитичким студијама презирао дискурс људских
права као нерелевантан за односе великих сила, био је главни преговарач
приликом израде Завршног акта из Хелсинкија, управо због употребе
овог оруђа у разарању Источног блока.5
На сличан начин обојене револуције постале су један од најважнијих
видова савремене неконвенционалне безбедносне и геополитичке борбе.
Отпор! и традиција ненасилне борбе
Србија је земља у којој је створена организација „Отпор!” и у којој
је 2000. године изведена прва обојена револуција. Пре тога, НАТО је 1999.
године извршио агресију без одобрења УН. Од тада је неколико вођа
5
Овај податак први пут сам нашао у НИН-у бр 2578, од 20. маја 2000. године у тексту
Предрага Симића, фељтону урађеном на основу књиге Пут у Рамбује и искористио као
илустрацију тзв. политике људских права [Đurković 2001: 17].
312
„Отпора” у координацији са системом Фонда за отворено друштво Џорџа
Сороса и америчким обавештајним системом, развило цео разрађен модел
„ненасилне борбе” под називом КАНВАС (CANVAS – Center for Applied
Nonviolent Action and Strategy) на чијем се сајту Канвасопедиа могу наћи
приручници, инструкције, партнери, спонзори, видео материјал итд.6
На
списку сарадника „Канваса” је тридесетак водећих западних универзитета из САД (Харвард, Јејл, Нотр дам, Колумбија, AIR Force academia…),
Немачке (Берлин, Хајделберг) и Британије (Есекс, УЦЛ), наравно и Београд, на којима сарадници „Канваса” држе предавања из области ненасилне борбе. Друга сродна органзација је Центар за ненасилни отпор (Center
for Non-Violent Resistance) где су ангажовани такође бивши „отпораши”
[Naumović 2006: 189].
Од 2000. „Отпор” је деловао, обучавао активисте, био на терену и рушио владе у преко тридесет и пет земаља (неке процене иду и до педесет).
Најважнији простори где је деловао су Балкан (СРЈ 2000, Албанија 2008.
и Македонија 2014–2017), постосовјетски простор (Грузија 2003, Украјина
2004. и 2014, Киргистан 2005, Узбекистан 2007), Латинска Америка (Венецуела 2008, 2018, Бразил 2014–2016), током Арапског пролећа (нарочито у Египту 2011, затим у Либану, Сирији, Либији). Такође су деловали и
у Русији, Белорусији, Зимбабвеу, Палестини, Мјанмару (Бурми), Западној
Сахари, Малдивима (где су добили цело мало острво као хонорар) итд.
Били су активни и током протеста „Окупирај Вол стрит” 2011. (Occupy
Wall Street; 2011) у САД, а 2019. били су видљиви у Хонг Конгу у такозваној кишобран револуцији.
Нимало безазлен куриозитет је чињеница да је половином новембра
2014. влада Уједињених Арапских Емирата на листу од 85 терористичких
организација, поред Боко харама (Boko Haram) или Ал Kаиде (Al-Qaeda)
ставила и београдски „Канвас”7
. Не само да су припадници „Канваса” од
1998. остварили блиске везе са деловима америчког обавештајног сектора, који као што је познато, не преза од употреба свих могућих метода
укључујући и терористичке (атентати, црна пропаганда, false flag операције8
), већ су током Арапског пролећа деловали у директном садејству
са припадницима Муслиманског братства, али и других радикалних
политичких групација склоних употреби терористичких метода за подривање легитимне и легалне власти. Отуд је „Канвас” у низу земаља
апострофиран као потенцијална субверзивна претња, а у УАЕ чак и као
терористичка организација.
Посебно је занимљиво искуство Ирана из 2009. [Mohajer 2018] као
једног од неуспелих покушаја рушења власти. Поред Ирана, ту су и Молдавија, Хонгконг (у два наврата), Русија, Венецуела и Турска. Дакле, иако
6 [Center for Applied Nonviolent Action and Strategies]. 7 [List of Gropus designated terrorist organisations by the UAE]. 8 Ради се о тзв операцијама под лажном заставом, у којима једна формација изводи
акције под oзнакама друге, покушавајући да јој подметне тај свој нелегитимни чин (тероризам, атентат и сл.) Израз потиче од пирата који су истицали туђе заставе како би се приближили трговачким бродовима које су освајали и пљачкали.
313
су у већини земаља успешно деловали и помогли смене режима, у једном
броју земаља њихова стратегија није дала резултате, па су се режими
одбранили. Све већи број земаља и лидера који осећају да стварно или
потенцијално улазе у сукоб са англоамеричким системима моћи, посвећује озбиљну пажњу механизму „Канваса” и студијама контраобавештајне
безбедносне заштите од таквих претњи. Посебно зато што „Канвасова”
„ненасилна револуција” често и врло лако прераста у насилне акције и
грађанске ратове.
Оно што већину ових дешавања повезује наравно јесте симбол „стиснута песница” коју је користио „Отпор” у Србији као белу песницу на
црној позадини. Након Београда овај симбол је модификован у зависности од локалне културе (у Ирану је разумљиво застава зелена).9
Тако се
и читав Канвасов метод прилагођава специфичној култури земље у којој
делује, и попут опасног вируса еволуира, мутира и повећава потенцијал
за изазивање штете.
Идеја ненасиља и ненасилне борбе у савременом свету долази како
из православне традиције (Толстој), и пре свега из хиндуистичке традиције. Махатма Ганди развио је идеју Ахимса (ненасиља) и Сатјаграха (инсистирање на истини, снага истине односно истрајности) као облика отпора колонијалном окупатору којим је на крају успео да га избаци са своје
територије и донесе слободу свом народу. На западу носиоци су пацифистички покрети и лиге који се развијају од друге половине 19. века. „Отпор”
се позива и на наслеђе Мартина Лутера Кинга (Martin Luther King Jr.).10
Парадокс је да су савремени стратези које плаћају велике корпорације
и обавештајни системи империјалних сила читаву идеју преузели и прерадили с циљем ширења неоколонијализма и контроле ресурсâ и геополитичких простора преко агената утицаја и посредника (проксија). Добро
је примећено да се „Отпор” није појавио у Саудијској Арабији или држави
која је савезник САД-а, него искључиво тамо где се актуелна власт супротставља геополитичким императивима и жељама САД. Но, истраживачима деловања ЦИА познато је да не постоји аспект духовног и интелектуалног ангажмана, нити вредносни и идеолошки систем који они
нису по потреби користили и инструментализовали за (гео)политичке
циљеве. Од руских стручњака за безбедност може да се чује да Британци
и Американци према потреби финансирају и либерале и монархисте, и
ултрадесничаре и комунисте, само ако њихово деловање у датим околностима води дестабилизацији противника. Отуд се и ненасиље лако
инструментализује и претвара у идеологију која иза себе крије нимало
ненасилне и безазлене циљеве.
9 Милошевићева контраобавештајна пропаганда настојала је да црно-белу заставу са
песницом повеже са фашистичком и нацистичком иконографијом. Но код младих људи она
је могла да се повеже са бојама антикомунистичких ројалиста (четника) из Другог светског
рата. Ова способност адаптације на различите локалне идеолошке дискурсе и традиције
постаће један од важнијих метода деловања Канваса. 10 За генералну политичку историју ненасиља и Бобиову (Norberto Bobbio) поделу на
пасиван и активан пацифизам видети: [Rodríguez Rodríguez and Díaz Anabitarte 2014].
314
Џин Шарп и инструментализација ненасилних протеста
Идеја пацифизма и борбе за мир била је такође једно од најважнијих
оруђа Стаљинове односно међународне политике Коминтерне. Још у доба
Вилија Минценберга (Willy Münzenberg) [McMeekin 2004] организовани
су бројни међународни конгреси за мир као фронтовски паравани комунистичког система. Са истом праксом настављено је и после Другог светског
рата, када су посебно на простору Западне Европе и Немачке подржаване
еколошке и друге мировне организације које су за свој циљ имале управо
избацивање америчких ракета са нуклеарним главама са овог простора.
Но, и на овом пољу Американци су почели да преузимају know-how, да
га прилагођавају својим потребама и укључују у свој борбени арсенал.
Тако се стиже до имена Џина Шарпа (Gene Sharp, 1928–2018), теоретичара кога с пуним правом називају „Макијавелијем…” или „Клаузевицем ненасилне борбе”. Човек чија је слава током последњих двадесетак
година порасла до неслућених граница, следбеник Гандија, често описиван као наводни усамљеник, усамљени јахач и маргиналац, врхунски је
изданак америчке безбедносно-корпоративне хладноратовске елите. У
алтернативним круговима постоје истраживања и указивања на његове
везе са америчким безбедоносним сектором11, но чини се да је Марси Смит
(Marcie Smith) урадила до сада најбољу реконструкцију извора и места
Џина Шарпа и његове теорије ненасилног деловања у укупном систему
америчке спољне политике и интервенционизма [Smith 2019].
Шарпа је у најважнији интелектуални центар за креирање хладноратовске стратегије 1965. године, довео и регрутовао ни мање ни више него
Томас Шелинг (Thomas C. Schelling). Шелинг је, што се често игнорише,
чак и аутор покровитељског увода за Шарпову најпознатију књигу, односно
монументалну тротомну докторску дисетацију Политике ненасилног
деловања, која је одбрањена на Оксфорду 1968, а издата 1973. [Sharp 1973].
Она је настала управо током његовог рада у чувеном Центру за међународне односе Харвардског универзитета, интерно познатом као „ЦИА на
Харварду”. Шелинг, економиста, добитник Нобелове награде за економију, један од најважнијих људи за развој теорије игара и стратегије уопште,
развио је теорију игара управо као део америчке нуклеране хладоноратовске стратегије. Шарпова стратегија ненасиља заправо је део укупног
стратешког пакета деловања који је развио овај моћни интелектуални
центар. У поменутом „Уводу” Шелинг управо то и тврди: „ово је књига
која се бави стратегијама борбе”.
Шарпова истраживања у то доба финансира ДАРПА (Defense Advanced
Research Projects Agency), агенција Министарства одбране одговорна за
развој нових технологија за војску Сједињених Америчких Држава. Но, у
поменутом центру су и Хенри Кисинџер (Henry Kissinger), Вилијем Банди
(William Bundy), Семјуел Хантингтон (Samuel Huntington), Роберт Боуви
(Robert R. Bowie), Збигњев Бжежински (Zbigniew Kazimierz Brzezinski),
11 Тијери Мејсан (Thierry Meyssan) је још 2005. објавио је важан истраживачки чланак
[Meyssan 2005] на који је сâм Шарп прилично безуспешно морао да одговори [Sharp 2007].
315
Сејмур Мартин Липсет (Seymour Martin Lipset), док је организациону основу обезбедио Дин Раск (Dean Rusk), будући државни секретар САД. Све
то заједно обједињује најважније фондације (Форд, Рокфелер, Карнеги,
Дилон), Пентагон и ЦИА. Шелинг, као и већи део ове екипе, деценијама
је сарађивао са РАНД корпорацијом. У близини је био и универзитет МИТ
(Massachusetts Institute of Technology), па је Шарп у периоду 1965–1970.
учестовавао у чувеном заједничком семинару ове две институције о Контроли наоружања где су између осталих били Кисинџер, Банди, Шелинг,
Боуви, Пул (Ithiel de Sola Pool), Блумфилд (Lincoln T. Bloomfield) и Ростов
(Walt Rostow).
Шарпова истраживања су иницијално започета као део пројекта Камелот који је Шелинг водио, а који се након обелодањивања само препаковао и наставио под другим именом. Ради се о комбинованој експерименталној психологији и стратегији. Шарп је остао у овом центру америчке
обавештајне и стратешке делатности следећих тридесет година, да би 1983.
основао сопствени „Алберт Ајнштајн институт” (ААИ). Све до 2004. године извори финансирања остале су поменуте фондације естаблишмента
уз, пре свега, државни новац који добија преко НЕД-а.
Из овог периода најважнији допринос јесте књига Учинити Европу
неоосвојивом, [Sharp 1985] са Кенановом (George F. Kennan) похвалом и
предговором у поновљеном издању. Шарп је своју теорију ненасилне друштвене борбе у том тренутку видео као део стратегије одбране западног
света, као увођење система који би у време потенцијалне совјетске окупације западноевропских земаља требало да развије механизме отпора и
нефукционисања простора, али и да након евентуалне окупације одржава
перманентно отпор народа и друштва против Совјета. Треба свакако указати да је чувена операција Гладио имала врло сличан, ако не и идентичан
мотив и наратив, али се бавила војном мобилизацијом и организацијом
људи за терористичке акције и отпор окупаторима, али и њихових сарадника.
Дакле, Џин Шарп није никакав самостални хипи-активиста који
машта о победи мира, слободе и демократије у свету, него врхунски стратег хладноратовске борбе чије је учење своју епифанију добило управо
крајем Хладног рата и након њега, као главни метод америчког интервенционизма. Као што ће се видети, ненасилно деловање постаје основа за
разраду стратегије хибридног деловања према непожељним режимима
која функционише на више нивоа и укључује широку палету распрострту
од ненасилног деловања до директне војне нтервенције.
Наравно, важан део укупне стратегије промоције Шарпа и овог метода било је прикривање његове војно-безбедносне позадине у мејнстрим
медијима и на универзитетима. У интервјуу за Ал Џазиру 2011. године,
Шарп се наводно чуди како су га боље разумели људи из војног естаблишмента него пацифистички активисти: „Ово је у почетку било изненађење.
Понекад бих био позван да разговарам са пацифистичком групом, и они
би ми увек били напорни јер сам говорио о прагматичној ненасилној
борби, а они су говорили о веровању у ненасиље као етичком принципу.
316
Али када сам разговарао са публиком припадницима војске, они су то
разумели, јер су знали стратегију и тактику. Људи из војске су то схватили пуно озбиљније. То важи за неколико различитих земаља где сам
се сретао са људима из војске. И тачно је и данас: моја књига из 1973.
године Политика ненасилног деловања била је веома повољно приказана
у војним часописима у неколико земаља. То је далеко од онога што би
људи очекивали” [Sharp 2011].12
Уз Шарпа славу је стекао и његов главни оперативац, пуковник војске САД Роберт Хелви (Robert Helvey), човек са богатим искуством у
војној обавештајној делатности. Како он сам појашњава, у војсци у којој
је провео тридесет година добио је задатак да заврши политичке науке,
затим је послат (прекомандован) у већ помињани Харвардов односно
центар ЦИА-e за међународне односе где је провео период 1987/88. У то
доба тамо је још увек био и Хантингтон, али важније за њега је то што
је срео Шарпа [Spencer 2008]. Хелви је између осталог био и декан чувеног Колеџа за националну безбедност, на коме се обучавају оперативци
DIA-e (Defence Intelligence Agency) спољне војне обавештајне агенције.
На Харвард долази након што је као војни аташе неколико година провео
у Бурми. Читавој причи о ненасилном деловању он приступа као штабски
официр и почиње да разговара са Шарпом о инструментима које користи
војска, односно о конкретним задацима: „Размишљате о окружењу у којем се води сукоб. О правилима вежбања. О методологијама решавања
проблема О стратешким проценама. О оперативном планирању” [Spencer
2008]. Хелви заправо почиње да практично разрађује Шарпове увиде и
препоруке у неку врсту директног оперативног приручника за ненасилно подривање и освајање власти. Пројекат „Алберт Ајнштајн института”
с њим постаје убојито и разрађено практично оруђе које америчка администрација и естаблишмент, а затим и дубока држава примењују на свим
оним тачкама где налазе некооперативне лидере, да би се прича на крају
усмерила и на саму Америку.13
Хелви је прву практичну примену свог рада имао управо у Бурми
коју је јако добро познавао. У периоду 1992–1998, чак петнаест пута је
путовао у Бурму где је држао курсеве ненасилне стратегије борбе за врло
шаролику домаћу опозициону публику, од којих су неки били укључени
и у тероризам. Шарп је 1992. године такође путовао у Бурму да оцени
квалитет и успешност Хелвијевог рада.
Но и неколико година пре тога Шарп је добио сатисфакцију да види
своје идеје како се реализују на индикативним местима. И према сопственом признању био је присутан у Пекингу на Тргу Тјенанмен док су
трајали познати протести које је војска окончала прилично бруталном
12 У овом врло занимљивом интервјуу из 2011. године сазнајемо да је Џин Шарп 1983.
у Дубровнику учествовао на међунaродној конференцији о ненасиљу. Он је оспоравао гандистичке и кинговске идеје о ненасиљу као моралној и духовној борби и говорио о томе као
о предмету тактике и стратегије. Додајмо: војно-обавештајне тактике и стратегије. 13 Хагиографску повест о себи ова групација испричала је у документарном филму из
2011. Како почети револуцију [Gene Sharp: How to Start a Revolution Trailer].
317
интервенцијом. Стратегије су већи успех доживеле у балтичким републикама СССР које су их масовно користиле 1991. у својој борби за самосталност. Како Клеменс (Walter C. Clemens Jr.) [Clemens 2001: 206] тврди,
ове три државе су 1991. спровеле такозвану Певајућу револуцију како би
спречиле совјетски војни пуч и на тај начин су мирним путем повратиле
своју независност. Но пре тога лидери, активисти и организатори добили
су прави тренинг у ненасилној борби који им је држао управо Џин Шарп.
Његови радови на ту тему претходно су преведени на балтичке језике и
обилато су коришћени у том периоду. О томе се налазе подаци у памфлету Људска права и државни удар у којем је Шарп један од аутора [Sharp
et al. 1994]. Нимало случајно, хладноратовска стратегија употребљена је
за стратешко разбијање противника и геополитичко одсецање од важних
лука на Балтичком мору.
Као резултат претходних истраживања, али и наведених практичних
ангажмана, Шарп је 1993. објавио чувену практично интонирану кратку
књигу под називом Од диктатуре ка демократији [Šarp 1999]. Касније је
то преточено у оперативни, дефакто војни стратешки приручник 198 метода
ненасилне борбе који се штампаo као интегрални део публикације. У додатку број 2 за четврто издање Шарп објашњава [Sharp 2010: 87] како је
ова разорна књижица настала тражењем и за потребе бурманског покрета отпора и тамо је прво и објављена на локалном језику, а затим и двојезично у Банкоку. Све до југословенске авантуре, фокус ААИ је био
усмерен на Бурму и није имао већих глобалних реперкусија. Београдско-
-будимпештанска акција је права прекретница за Шарпа, Хелвија, ААИ
и цео систем ненасилне борбе.14
Примерак бурманског издања књиге донет је у Београд, где је преведен и објављен у издању НВО Грађанске иницијативе у 4.500 примерака
[Naumović 2006: 162]. Још важније од тога, Роберт Хелви је у организацији ЦИА-e и других делова америчке администрације у Будимпешти
почео с тренингом двадесетак припадника организације „Отпор”, стварајући тиме прву ударну песницу свог будућег „глобалног СКОЈ-а”. Вођени
Хелвијевим инструкцијама, уз око 25 милиона долара америчког новца,
„Отпор” је дао значајан допринос делигитимисању Милошевићеве власти
и његовом политичком поразу. Треба, међутим, поменути да су многи од
чланова „Отпора” неколико година раније били укључени у врло важне
ненасилне протесте београдских студената и грађана, који су били обележени до тада невиђеном инвентивношћу, духовитошћу, стрпљивошћу,
суздржаношћу итд. До сада није забележен податак да су Шарп и ААИ
имали било какве контакте са тим дешавањима, као ни да су та искуства
14 Шарп у овом додатку, додуше, упозорава на епизоду из 1997. која ће тек касније
имати важне последице. Један студент примерак књиге купљен у Банкоку однео је у Индонезију где је она објављена код познатог издавача, с предговором Абдурахмана Вахида
(Abdurrahman Wahid), будућег председника Индонезије. Вахид је тада био на челу највеће
светске муслиманске организације Надлахим уламе Нахдатул уламе (Nahdatul Ulama), која
је обухватала окo 35 милиона људи. Тако је почело ширење ове књиге у бројне друге муслиманске земље.
318
користили за развој својих приручника, иако је доста материјала о протесту објављено.15
После Београда 2000. године, водећи чланови „Отпора” постају професионални револуционари који своје искуство институционализују са
Хелвијем кроз пројекат Канваса и портала Канвасопедиа16, те почињу да
попут савремених троцкиста извозе револуцију у десетине земаља. Остало
је историја, углавном позната17, нарочито пострадалим народима који су се
повели песмом слободе и наде коју је Канвасова сирена тако лепо певала.18
Механизми Шарпове ненасилне индустрије
Хладноратовска генеалогија Шарпове стратегије види се и по идеолошким основама читавог подухвата обојених револуција. Подстицај за
промене режима је увек фокусиран на залагање за људска права, демократију и слободне изборе, а против наводних аутократа и диктатора.
Нарација о сукобу слободног света и тоталитаризма, прелила се у борбу
за смену аутократских и диктаторских режима и наводно успостављање
либералне, плуралистичке и изборне демократије у свим државама које
су предмет интервенције.
На низу примера могло је да се види како западни медији врше припрему тиме што неког политичког лидера који је некооперативан одједном
почињу да називају диктатором или аутократом (Садам Хусеин, Слободан
Милошевић, Едуард Шеварднадзе, Хосни Мубарак, Никола Груевски),
који су до јуче били сарадници и хваљени реформски лидери, гаранти
стабилности.19
Оно што, пре свега, одликује Шарпову ненасилну индустрију јесте
широка палета метода и слогана укључујући и духовитост, мимове, даривање цвећа полицајцима и сл. Све се то користи да се придобије што
15 Нпр. Buka u modi, izbor najlepših parola, transparenata, grafita, Beograd 1997; O studentima i drugim demonima: etnografija Studentskog protesta 1996–97, uredila Gordana Gorunović,
zbornik radova studenata etnologije i antropologije Filozofskog fakulteta u Beogradu. Лидери
тадашњег протеста тврде да није било контаката са њима, да је од структура које се везују
са ЦИА-е био присутан Данијел Сервер (Daniel Serwer) из озлоглашеног Института за мир.
Шарп и Хелви појављују се од 1998, дакле од појаве „Отпора” током неуспелог студентског
протеста 1998, отпочетог поводом Закона о универзитету. 16 Један део „Отпора” покушао је најпре да се претвори у политичку партију и узео је
учешће на фактички првим стварно слободним парламентарним изборима у Србији 2003.
године. Добили су незнатан број гласова (63.000 или 1,6%) и тиме је изборна авантура покрета била окончана. Део функционера се утопио у једну од највећих мејнстрим странака
– Демократску странку. Овај модел поновио се и на другим местима, као што је Украјина
после 2004, чиме се показује хибридна природа целог подухвата. Наиме, структуре које
изводе „цветну револуцију” имају један задатак, а вршење власти после преврата резервисано је за неке друге актере. 17 За улогу Шарпових ученика у Арапском пролећу видети: [Јанковић 2020: 153–155];
за дешавања у Тунису [Савин 2013: 64]; о деловању на постовјетском простору [Нарочницкая
2008]. О резултатима таквог деловања у Украјини видети: [Byshok and Kochetkov 2014]. 18 На десетогодишњицу од београдског преврата новинарка магазина Време направила
је занимљив преглед каријера „отпораша” у протеклом периоду. Видети: [Gligorijević 2010]. 19 Слободан Јанковић је описао како се то десило са лидерима Туниса, Алжира и Египта
приликом припрема такозваног Арапског пролећа [Јанковић 2020: 144–147].
319
већи број пре свега младих људи, да се тиме повећа антипатија према носиоцима власти, смањи и уништи њихов легитимитет и да се у крајњем
исходу смени „диктаторска” власт. Овде нећемо детаљно улазити у практичне методе саме ненасилне борбе јер о томе се све може наћи на сајту
Канваса. Његови лидери о томе су објавили читав низ публикација и
књига које су јавно доступне на свим водећим светским језицима.20
Из свих примера смо научили да се након тога доводе кооперативни
или унапред припремљени лидери који ресурсе и економски простор предају страним корпорацијама, корупцијом разарају државне подсистеме и
разарају безбедносни систем државе. Некад као у случају СРЈ настављају
и њено физичко цепање. По правилу, држава се све више задужује, расту
социјалне разлике, а пре свега се банкарско тржиште и тржиште осигурања, дакле кључни финансијски токови препуштају страним компанијама.
По правилу, напоредо с тим иде и културна, антиидентитетска револуција која се спроводи преко масовних медија, система образовања и
популарне културе (наравно, посредством корумпираних делова елите,
агената утицаја и „корисних идиота”). Њен основни правац је разарање
традиционалне породице као основне ћелије одбране сваког друштва,
разарање других облика аутентичног оргaнизовања људи, ширење порнографије и револуција сексуалности. С тим иде и прогон традиционалних
религија из јавне сфере и образовања.21
Тек касније обичан народ почиње да увиђа о чему се ради и каква је
штета направљена држави, али је тада врло тешко или готово немогуће
ствари вратити уназад. На све начине спречава се да родољуби и неокаљани људи преузму власт. Шарп тако међу задатке ставља и „спречавање
нове диктатуре”, односно спречавање да аутентични представници народа преузму власт и заштите оно што могу.
Из богатог методолошког арсенала може се истаћи неколико илустративних примера. Шарп је против преговарања са влашћу [Šarp 1999: 18].
Он тврди да је неопходан конфликт после кога може да дође предаја власти.
Залаже се за штрајкове, бојкоте, протесте и све врсте акција које подразумевају одбијање сарадње с влашћу.
Он тврди да је насилан отпор често потребан, но да се он мора одвoјити од ненасилног и да морају ићи паралелно. Истиче се неопходност постојања мастер плана и читавог низа тајних делатности (додајмо ту и црну
пропаганду). Он говори о четири могућа сценарија за промену режима:
20 Свих пет публикација, практичних водича, видети: [canvasopedia.org/publications/]..
На порталу су и 12 препоручених књига других аутора од којих неколико посебно разматрају улогу духовитости у ненасилним протестима и револуцијама. Видети страницу https://
canvasopedia.org/must-read/ 21 Током извођења преврата, радикализам (укључујући и верски) игра изузетно важну
улогу. У Египту и другим муслиманским земљама радикални исламизам je подстицан и
коришћен паралелно са ненасилним деловањем Канваса. У Украјини 2014. главну улогу у
државном преврату имали су припадници неофашистичких паравојних снага Десног сектора, као што је у низу земаља инструментализован конзервативни национализам. Но
након смене режима, ове снаге се сузбијају, потискују и маргинализују, како би се власт,
посебно у секторима идентитетске политике предала универзалистима, реформаторима,
либералима, односно левичарима разних провенијенција.
320
конверзија, акомодација, ненасилна принуда и последњи дезинтеграција,
односно распад режима [Šarp 1999: 38–39].
У Србији је, нпр., 2000. године ишао читав низ паралелних акција,
које су укључивале и ове ненасилне, али и црне операције западних служби међу које су се убрајала и убиства високих фукционера власти, као
и убиства јавних личности која је требало приписати режиму.22 У Украјини се 2014. године врло брзо, од ненасилног отпора прешло на оружану
борбу са органима безбедности, где се показало да су опозиционари имали
потпуно припремљену и утренирану војску. У Сирији и Либији на терену
су врло брзо превазишли ненасилну фазу и прешли на оружане интервенције у којима је Запад често користио своје дојучерашње исламистичке
противнике, затворенике у Гвантанаму.
Кључ је увек борба за неопредељене и задобијање њихових симпатија на све начине. Ненасилно протестовање управо томе служи – води ка
унутрашњем подривању режима. Паралелено се обавља и врбовање припадника елите, а пре свега припадника безбедносних служби да пређу на
другу страну. Подривање морала војске и полиције спада међу приоритете.
Још један важан метод је прављење паралелне владе коју власти пријатељских великих сила и других земаља почну да признају [Šarp 1999: 77].
Хуан Гваидо (Juan Guaidó) у Венецуели је карактеристичан пример.
Напомена о судској диктатури
Идеја ненасилне промене власти коју Шарп и „Канвас” данас симболизују наставља да се развија и после његове смрти. Стога би требало
кратко указати на један нови, веома занимљив облик који су САД развиле
и примениле у Латинској Америци током протекле деценије. У питању
је такозвана судска или правосудна диктатура. Аутор овог чланка је на
другим местима писао детаљно о феномену судске диктатуре [Ђурковић
2018], као и о начину на који се она примењује у Латинској Америци [Ђурковић 2019] за подривање и смену режима који нарушавају принципе
Монроове доктрине.
Американци су током седамдесетих и осамдесетих година у овом
простору углавном подржавали разне облике фашистичких диктатура
(Бразил, Чиле, Парагвај). Кад им је требало, заменили су их неолибералним квазидемократијама, али је у много држава победила антиамеричка
демократска власт која је почела да штити ресурсе, да сузбија интересе
америчких корпорација, да улаже велики део буџета у развој образовања,
22 До данас су суштински неразјашњења убиства некадашњег министра одбране Павла
Булатовића, директора ЈАТ-а Жике Петровића, Жељка Ражнатовића Аркана, високог функционера СПС у Војводини Бошка Перошевића, четворице убијених чланова СПО-а на Ибарској магистрали, два атентата на Вука Драшковића као и убиство Ивана Стамболића. Ово
важи чак и за случајеве где постоје правоснажне пресуде (нпр. убиство Стамболића) где је
очигледно да стварни налогодавац није откривен. У оваквим ситуацијама иза убиства могу
да стоје или страни наручиоци (елиминација делова режима или false flag акције), режим
(елиминација противника, одметнутих делова система или непожељних сведока) или одметнути делови, фракције режима који се обрачунавају с другима, уклањају сведоке итд.
321
здравства и да једноставно води суверену политику развоја и благостања
за свој народ. Некима попут Бразила порасле су и међународне амбиције,
углед, престиж и капацитети деловања, а кад се направила и регионална
координација лидера такве провенијенције, и кад су Кинези почели да
инвестирају у ове државе, у Вашингтону и Ланглију су се попалиле црвене лампице.
Овога пута Американци су почели да васпостављају Монроову доктрину преко судске диктатуре. Наиме, почев од самих САД, већ дуго се
промовише идеја да судови не примењују већ стварају право својим одлукама. Дакле, пресуђују изразито политичка питања, суспендујући овлашћења парламента, односно демократске одлуке представника народа.
Сада су ту врсту „америчке болести” почели да извозе где год могу по
свету, а посебно важно је било ово дешавање у Латинској Америци, јер су
од Еквадора, преко Аргентине, Бразила, Мексика управо преко подобних
судија обарали популарне лидере – Рафаел Кореја (Rafael Correa), Кристина Киршнер (Cristina Kirchner), Лула да Силва (Lula da Silva). Успостављање диктатуре и спровођење државног удара много је скупље и захтевније од корупције неколико судија, који су или студирали у САД или
тамо боравили на издашним стипендијама и специјализацијама. Популарни лидери водили су рачуна о другим стварима, али не и о томе да управо
судије могу својим одлукама да их спрече да се кандидују и победе на
изборима. Нимало случајно деловање правосуђа у Бразилу током импичмента Дилме Русеф (Dilma Rouseff) и спречавања Лула да Силве да се
поново кандидује, ишло је са класичним канвасовским уличним протестима и њиховом жутом патком каква је могла да се види од Русије,
Македоније до Београда, гдегод су овакве структуре биле присутне.
Контраобавештајна заштита
Поучени искуствима других земаља, лидери, безбедњаци и тактичари у државама које су заинтересоване да бране своју независност и суверенитет, почели су да истражују и унапређују механизме и стратегије
заштите од обојених револуција.
Наиме, као што су обојене револуције једна врста иновираног облика
државног преврата, тако и контраобавештајна и безбедносна заштита од
обојених револуција мора да се заснива на моделима заштите од свих сегмената подривања система који у крајњем исходу воде преврату23. Наравно, и те технике морају да се иновирају у складу са огромном улогом
интернета, наводно ненасилном природом преврата, и другим савременим техникама пропагандног деловања.
Овде треба поћи од превентиве, дакле од праћења и регистровања
делатности страних обавештајних структура, њиховог деловања на терену
и врбовања, како људи ван државног система, тако и много више оних у
23 За класичну контраобавештајну заштиту од државних преврата видети: [Парезановић
2013: поглавље 8, стр. 369 и даље].
њему. Посебно осетљиве тачке су медији, универзитети, академије наука,
невладине организације, навијачке групе и партијске елите.
Но, увек је добро почети од контроле токова новца. Неко мора да
финансира овакве ствари, да обезбеди новац или у земљи, или да га у њу
унесе и преусмери ка актерима. Стога посебно треба водити рачуна о
страним лобистима и финансијерима, као и о шверцовању, односно нелегалном убацивању нерегистрованог новца (готовине) у земљу. Према
сведочењу помињаног пуковника Хелвија, западне структуре су успеле
да за „Отпор” обезбеде око 25 милиона долара и да тај новац убаце у земљу. За то је била потребна значајна логистичка подршка, која је морала
да укључи и покровитеље који се налазе унутар система (врбоване).
Поучени искуством Првог светског рата када су Немци и Британци
до 1917. водили прави пропагандни рат на њиховој територији око уласка
или неуласка САД у рат, Американци су у предвечерје наредног рата
1938. донели чувени ФАРА акт (Foreign Agents Registration Act), односно
Закон о обавезном регистровању страних агената. Од тада је уведенa
обавеза да се сваки новац који долази изван земље за лобирање страних
субјеката обавезно региструје и да онај ко га прима буде прецизно означен као страни лобиста (агент страних интереса). Русија је 2015. донела
готово идентичан закон да би спречила пре свега субверзивно деловање
Сорос фондације на њеном тлу. У последње време, у Француској и Немачкој, воде се свеобухватне, детаљне, јавне и политичке расправе у
погледу потребе да и ове две земље на сличан начин ограниче деловање
страних лобиста.
Закон сâм по себи не решава све проблеме, али сузбија бар један
њихов део. Остаје задатак да се спречи шверц новца, као и његова пренамена ако уђе другим каналима. Отуд је веома важно одржати функционалност система државне администрације и спречавати инфилтрацију
страних обавештајних система у њих. У принципу као што ћемо видети
то је затворен круг који почива на поверењу и постојању легитимитета
система власти и њених органа и манифестација.
Највећа новост коју носе савремене обојене револуције јесте употреба интернета. Посебно је током Арапског пролећа (највише у Египту), а
и приликом неуспешног удара на Ердогана 2013. године, интернетска
инфраструктура посредством друштвених мрежа коришћена као средство
мобилизације, координације и повезивања пучиста са инструкторима на
терену и у САД. Живимо у свету у којем, посебно за млађу и средњу генерацију која даје масовност демонстрацијама, интернет као средство
информисања игра далеко већу улогу од свих других медија. Отуд је у
савременим превратима у организацији и пропаганди контрола интернета и доминација на њему важнија од новина, радија, а понекад и од
телевизија.24 Стога је изузетно важан сегмент контраобавештајне зашти24 Приликом посете Ирану у фебруару 2020. године домаћини су аутору овог рада
показали слике стотина ботова, Иранаца у дијаспори који из Албаније и Француске воде
интернет ратове против сопствене земље за рачун западних обавештајних система, односно
такозване иранске опозиције у егзилу.
322
323
те снажан мониторинг интернета и друштвених мрежа, и оспособљеност
за привремено искључивање одређених сервиса са своје територије – то
раде Кина, Русија, Турска, а чак је и Црна Гора 2016. године на дан избора искључила апликацију вајбер као најпопуларнију апликацију за и
размену података.
Ту такође спада и прављене, подстицање и популарисање домаћих
друштвених мрежа и апликација (Руси, Кинези) које не контролишу
Американци или друге сајбер силе. Тако је Индија у јуну 2020. године
после оружаног инцидента забранила употребу тик-ток, ви чета (WeChat) и још 58 других кинеских апликација у интересу државне безбедности.25 Три године раније Министарство одбране је већ наложило да се не
користе 42 апликације. Сада је влада изашла са оптужбама да ове апликције користе приватне податке индијских грађана и да се много тога
слива у безбедносни и административни систем Кине. Раније су и неки
амерички сенатори тражили истрагу поводом сличних проблема, а у јулу 2020. су и САД забраниле тик-ток апликацију, што показује да су и
друге силе у међувремену оспособљене да слично као и Американци
раније, подривају преко интернета безбедност других земаља. Увек је
кључно где се физички (географски) налазе сервери, односно која држава може физички да их контролише и по потреби заустави. Стога све
већи број значајних сила настоји да омогући себи да по потреби искључи
свој интеренет систем из глобалне мреже.
Изузев затварања мрежа, потребно је опремити и извежбати и домаће јединице за рат на интернету: од оних који воде пропагандни рат са
ботовима, преко оних који надгледају субверзивну употребу друштвених
мрежа, до оних који штите оперативне софтверске системе (електро-енергетике, здравства, саобраћаја, водоснабдевања, телекомуникација, поште)
од хакерских упада и диверзија споља.
Као важан сегмент у низу случајева показала се способност власти
да мобилишу сопствене присталице и демонстрирају већу подршку и
снагу од оне коју имају протестанти. Милошевић је још 1991. приликом
мартовских дешавања у Београду оргaнизовао такав скуп својих присталица на Ушћу, а 1996. године организовао је такозвани контрамитинг
тако што је довео у Београд своје бројне присталице да се супротставе
грађанима и студентима који су протестовали и шетали три месеца зарад
признавања победе опозиције на локалним изборима. Касније су то почели да примењују разни политичари. Груевски је у Македонији то врло
добро показао, тако што је на сваки покушај протеста опозиције изводио
три пута већу масу на улице. То му је између осталог помогло да се одржи још три године на власти упркос томе што су његови противници
имали подршку извана.
Као и у свим другим облицима преврата, неопоходно је физички
заштити државне институције, државну и друге важне ТВ станице, а пре
25 [India bans 59 Chinese apps including TikTok, WeChat, Helo, 2020].
324
свега парламент као симбол контроле државне моћи26. Такође и седишта
инфраструктурне мреже и комуникационих канала. У Србији се 2000.
године велики сукоб дешавао око рударских копова на које је опозиција
ушла.27
Ту такође спада и заштита свих облика саобраћнијих комуникација,
спречавање образовања илегалних прислушних центара, заштита електроенергетског система и животне средине (потенцијалне мете за преузимање, саботажу, манипулисање па чак и тероризам), а пре свега обезбеђивање несметаног и сигурног система и токова комуникације за носиоце
власти и безбедносне структуре државе приликом напада, протеста, одосно покушаја извођења обојене револуције.
Да би све то могло да функционише неопходно је задовољити основне
контраобавештајне услове, који се увек своде на спречавање инфилтрације у безбедносни систем (полиција, тајне службе, војска) и обезбеђивање њихове лојалности и функционалности ланаца команде. Исто важи
и за политичку хијерархију.28 Саставни део деловања је стална борба за
срца и душе обичних људи, дакле непрестани пропагандни рат. Мора
постојати адекватан одговор на сваку лаж, манипулацију, шармантни
потез, цвет поклоњен полицајцу, мим на интернету, сваки покушај да се
од лидера опозиције праве жртве, од студената пребијена деца итд.
И коначно, као што је на примеру судске диктатуре показано, принцип
ненасилне промене власти стално еволуира па се томе мора прилагођавати и контраобавештајна заштита. Дакле мора се водити рачуна где
судије иду на специјализацију, с ким се друже, а у неким случајевима
чак и коју судску доктрину заступају. Управо САД представљају државу
у којој су идеолошки задојене судије начиниле највећу штету једној савременој нацији.
26 Пошто је велики број обојених револуција завршавао освајањем парламента као
некој врсти понављања троцкистичког јуриша на Зимски дворац 1917, у Србији су се од
2020. власт и безбедоносни системи сетили да у време избора тај простор превентивно покрију одређеним актерима спречавајући могућност да било ко озбиљан поведе масу и демонстрира. То је решено ангажовањем групе наводних опозиционара који су у недељи пред
изборе прогласили своју наводну власт у земљи, поставили озвучење, донели заставе и
пуштали патриотску музику и наставили да седе испред до дан-два дана након избора. Медији у исто време уопште нису извештавали да се било шта дешавало на том простору. Но
свега 15 дана после избора почеле су врло насилне демонстрације управо на том месту. 27 Рудари уз студенте имају највећу симболичку тежину, јер представљају групе у
којима је немире немогуће сузбити или применити насиље без велике симболичке штете
по режим и државу. 28 Пре пет година аутор овог рада посетио једну геостратешки веома важну државу у
којој се сукобљавају интереси и вектори утицаја Русије и НАТО система. У њој је на пример
забрањено деловање Фонда за отворено друштво, али преко Чивнинг стипендија (Chevening
scholarhip) постоји регрутација младих да студирају на западу и онда се враћају у своју државу. Такође забрањен је рад НЕД-а (National Endowment for Democracy), али се велики
посао обавља преко УСАИД-а (United States Agency for International Development) који посебно ради на обнови локалне инфраструктуре сарађујући на тај начин блиско са градоначелницима и локалном самоуправом (уз то и регрутујући сараднике међу њима). Јасна је
логика на основу које ће за пет до десет година кад се ти људи успну у средње и највише
ешалоне власти ова земља логично клизити ка Западу.
325
Обојене револуције као део хибридног система
На крају мора се водити рачуна о томе да су ненасилне акције део
укупног хибридног система деловања који подразумева и укључује градацију наступа. Креће се наиме од ненасилних протеста, и информативних
ратова, са идејом да се као паралелни ток фаворизује нека политичка групација или кандидат на изборима. Ако та опција изгуби, прогласе се неважећим и покраденим избори и појачавају се протести. У међувремену се
користе други облици хибридног деловања укључујући тероризам, ширење страха и дестабилизација. Циљ је да се изведе довољан број људи на
улицу, да се упадне у скупштину и преузме нека од институција, изгласа ново руководство које онда покушава да преузме све остале институције путем државног преврата. У међувремену се „буши” систем власти,
и преко регрутованих људи у њему чини да он постане неефикасан и
неспособан да адекватно одговори на овај изазов.
Уколико и то не успе прелази се на виши ниво хибридних сукоба где
придолазе атентати, хапшења политичких лидера, дакле класични државни преврат (Турска 2016). Уколико држава нема довољно снаге да то спречи, а протестанти немају снагу да реализују преврат, иде се на грађански
рат као у Сирији или уз војну интервенцију споља као у Либији. Стога се
о обојеним револуцијама не сме размишљати као о наивним ненасилним
играријама. Крајњи исход и циљ сваке ненасилне борбе је смена власти,
што повлачи и тероризам и војну интервенцију и грађански рат29.
Кључ, је дакле изнад свега контролисати елиту и држати народ на
својој страни. И знати у име којих вредности се то ради – то не сме да буде
одбрана голе власти, него одбрана аутентичног система вредности и смисла.30 На крају то се своди на одбрану идентитета, традиционалних вредности и институција, а данас пре свега породице у којој се све то најпре
добија, формира и репродукује.
ЦИТИРАНИ ИЗВОРИ И ЛИТЕРАТУРА
Глазунов, Олег (2006). Государственный переворот, Стратегия и технология. Москва
ОЛМА-ПРЕСС Образование.
Ђурковић, Миша (2015). Случај Коминтерне: Културна политика и систем тајне безбедности. Летопис Матице српске, бр. 495, јануар-фебруар, 64–81.
29 Постоје случајеви (Сирија) у којима су лидери држава свесно улазили у грађански
рат, верујући да не постоји други излаз ни за њих ни за земљу. Неки други су пак процењивали да је мање зло ако се повуку са власти, оду у емиграцију, или сами себе жртвују, да би
избегли братоубилачке ратове и разарање земље, верујући да ће у неким другим условима
народ успети да скине наметнуту власт и врати контролу над својом судбином. 30 Постоји једна велика дилема у стратегији владања и одбране кадa су у питању угрожене земље. Ако се испостави да се власт користи за значајну корупцију и богаћење виших
слојева или за посебне привилегије чланова владајуће партије, сва нарација о одбрани земље
и вредности врло лако губи легитимитет – противници и страни фактор ће лако показати
бахатост и тиме дезавуисати власт. С друге стране, невођење рачуна о томе ко контролише
финансијске и пословне токове у земљи, лако може да отвори простор за спољну корупцију
те мобилизацију бизнисмена и њихових средстава и утицаја за потребе страног фактора.
326
Ђурковић, Миша (2017), Културни делатник као агент утицаја. Зборник Матице српске
за друштвене науке, LXVIII(161): 1–12.
Ђурковић, Миша (2018). Роберт Борк и проблем судске диктатуре. Анали Правног факултета у Београду, LXVI(3): 185–209.
Ђурковић, Миша (2019). Судска диктатура као инструмент обновљене Монроове доктрине. У: Државни поредак: суверенитет у времену глобализације, Београд: САНУ,
135–156.
Јанковић, Слободан М. (2020). Блискоисточна криза: рат без мира. Београд: Катена мунди.
Нарочницкая, Наталия (ред.) (2008). Оранжевые сети: от Белграда до Бишкека. Санкт-
-Петербур: Алетейя.
Наумов, Александр Олегович (2014). «Цветные революции» на постсоветском пространстве: взгляд десять лет спустя. Государственное управление, Электронный
вестник, XLV, aвгуст, 148–178.
Панарин, Игор Николајевич (2019). Хибридни рат, теорија и пракса. Београд: Клуб генерала и адмирала Србије и Удружење Милутин Миланковић.
Парезановић, Марко (2013), Политички преврат, савремени приступ, НСПМ, Београд
Савин, Леонид (2013). Од шерифа до терористе. Београд: Мир.
Саундерс, Френсис Стонор (2014). Хладни рат у култури. Београд: Досије.
Byshok, Stanislav and Alexey Kochetkov (2014). Neonazis & Euromaidan: From Democracy
to Dictatorship, Москва: Книжный мир. Third edition.
Clemens, Walter C. Jr. (2001), The Baltic Transformed: Complexity Theory and European
Security. Rowman & Littlefield Publishers.
Conti, Gregory and John Surdu (2009), Army, Navy, Air Force, Cyber: Is it Time for a Cyberwarfare Branch of the Military. Information Assurance Newsletter. XXII(1): 14–18.
Đurković, Miša (2001). Poredak, moral i ljudska prava. Beograd: Institut za evropske studije.
Fouskas, Vassilis and Bülent Gökay (2005). The New American Imperialism, Bush’s War on
Terror and Blood for Oil. Praeger.
Mearsheimer, John and Stephen Walt (2007). The Israel Lobby and US Foreign Policy. New
York: Farrar, Straus and Giroux.
McMeekin, Sean (2004). The Red Millionaire: A Political Biography of Willi Münzenberg,
Moscow’s Secret Propaganda Tsar in the West, 1917–1940. Yale University Press.
Naumović, Slobodan (2006). Otpor! kao postmoderni Faust. Filozofija i društvo, 31: 147–194.
Rodríguez Rodríguez, Angélica and Aitor Díaz Anabitarte (2014), Revoluciones de color,
noviolencia y movimientos sociales: Otpor en Serbia, Revista CIDOB d’Afers Internacionals, 105: 89–116.
Sharp, Gene (1973). The Politics of Nonviolent Action. Introduction by Thomas C. Schelling.
Prepared under the auspices of Harvard University’s Center for International Affairs,
Porter Sargent, Boston, III.
Sharp, Gene; Bruce Jenkins and Charles Norchi (1994). Human Rights and Coups d’Etat
(pamphlet). Occasional Paper no. 2. International League for Human Rights, New York.
Sharp, Gene (2010). From Dictatorship to Democracy. New York: Albert Einstein Institute.
Four edition.
Spencer, Metta (2008). Training Pro-Democracy Movements: A Conversation with Colonel
Robert Helvey. Peace magazine, XXIV(1): 12.
Sun Cu (2012). Umeće ratovanja. Beograd: Riznica (prevod Aleksandar Ignjatović).
Šarp, Džin (1999). Od diktature do demokratije. Beograd: Građanske inicijative.
ЕЛЕКТРОНСКИ ИЗВОРИ
Сурков, Николаи (2011). Американский „отец” арабских революций. Независимая газета,
18. 2. 2011. Доступно на: https://www.ng.ru/world/2011-02-18/1_revolutions.html. Приступљено: 25. 7. 2020.
327
Canvasopedia.org/publications/. Доступно на: https://canvasopedia.org/publications/. Приступљено: 24. 7. 2020.
Center for Applied Nonviolent Action and Strategies. Доступно на: www.canvasopedia.org.
Приступљено: 23. 7. 2020.
Gligorijević, Jovana (2010). Dnevnik jedne mladosti, Vreme, 15. 7. 2010. Доступно на: https://
www.vreme.com/cms/view.php?id=940794. Приступљено: 25. 7. 2020.
List of Gropus designated terrorist organisations by the UAE (2014). Доступно на: https://
www.thenational.ae/uae/government/list-of-groups-designated-terrorist-organisations-
-by-the-uae-1.270037. Приступљено: 23.7. 2020.
Sharp, Gene: How to Start a Revolution Trailer (2011). Доступно на: https://www.youtube.
com/watch?v=CVqgde1We8E&list=PLlIKOG14w16TIBWqI_81rmTsiROvHgNAs. Приступљено: 23. 7. 2020.
Smith, Marcie (2019). Change Agent: Gene Sharp’s Neoliberal Nonviolence (Part One), Nonsite.org, 10. 5. 2019. Доступно на: https://nonsite.org/article/change-agent-gene-sharps-
-neoliberal-nonviolence-part-one. Приступљено: 23. 7. 2020.
India bans 59 Chinese apps including TikTok, WeChat, Helo (2020). Доступно на: https://
economictimes.indiatimes.com/tech/software/india-bans-59-chinese-apps-including-
-tiktok-helo-wechat/articleshow/76694814.cms. Приступљено: 25. 7. 2020.
Meyssan, Thierry (2005). The Albert Einstein Institution: non-violence according to the CIA,
04. 01. Voltairenet.org. Доступно на: https://www.voltairenet.org/article30032.html.
Приступљено: 25. 7. 2020.
Mohajer, Reza (2018). Social Movements in Iran and the Trends of Political Expressionism.
University of Hawai’i, Mānoa (doctoral thesis). Доступно на: https://scholarspace.manoa.
hawaii.edu/bitstream/10125/62697/2018-05-phd-mohajer.pdf. Приступљено: 25. 7. 2020.
Sharp, Gene (2007). Corrections, An Open Letter from Gene Sharp, 12 June. Voltairenet.
org. Доступно на: https://www.voltairenet.org/IMG/pdf/CORRECTIONS-2.pdf. Преиступљено: 25. 7. 2020.
Sharp, Gene (2011). Q&A with Gene Sharp. Al Jazeera, 6. 12. 2011. Доступно на: https://
www.aljazeera.com/indepth/opinion/2011/12/201112113179492201.html. Приступљено:
25. 7. 2020.
ORI