Индија је због суше и смањеног приноса пиринча средином шездесетих година била на коленима.
Друга најмногољуднија земља на свету била је очајна за житом и готово гладна.
То је довело до потписивања јавног закона 480, према коме је скоро милијарду људи зависило од америчких испорука хране према овој земљи.
Неуспеси монсуна из 1966. године додатно су дотукли земљу а у најсиромашнијим деловима Индије људи су умирали масовно.
Џаба је било гледати у небо, молитве и плес за призивање кише нису уродиле плодом па су се јануара ’67. године на аеродрому у Делхију појавили авиони чудног изгледа.
Били су то необележени амерички војни авиони који ће под индијским небом започети најтајнију акцију у историји.
Америчка влада је са циљем да се прекине велика индијска суша, тог дана почела тајну операцију “Громет” са вештачким прављењем кише.
Индија је овде само кориштена као експеримент, САД ухваћене у вртлогу Вијетнамског рата Индију су само виделе као полигон за испитивање док су им житарице слали у малим количинама и једва на време.
На небу изнад Индије месецима није било ниједног облака, али тих дана није их се могло пребројати.
У пролеће ’67. године Индија је имала огромне падавине и земља је спашена.
Од овог пројекта све сличне активности називају се:
“Ратовање временским приликама и ратови ресурсима.”
Било је потребно 5 година да Американци ову технологију пренесу у Вијетнам и почетком седамдесетих година почну водити климатске ратове.
Они су у Вијетнаму прскали сребро јодид у облаке, узрокујући тако тропске олује које су спречавале тзв. герилце да се крећу кроз џунглу.
На овај начин су им уништавали и сеоске усеве и путеве којима је транспорт житарица становништву био онемогућен.
Када испарава, сребро јодид ствара око 600.000 милијарди честица по граму а свака од њих је потенцијална кишна кап.
После примене у Вијетнаму, војне климатске операције настављене су широм света под кодним именом “спанаћ” јер се цео пројекат звао “Попај”, што је била симболика моћи и једења наше планете.
Тако је 2001. године Пентагон изјавио да је на Аљасци успешно извршен јоносферски експеримент и да ће до 2025. године САД у потпуности моћи да потчине климу у одређеним областима на свету како би ратове водили без отпора.
Године 1978. у Женеви је потписана конвенција:
“Envoromental modification Convention.”
Она забрањује мењање временских прилика у ратним дејствима а постојање ове конвенције недвосмислено показује да се временске прилике вештачки могу мењати, и да овакве технологије не само да постоје, већ се налазе у рукама, не једне војне силе, већ више њих.
Сребро јодид је једињење светложуте боје, исте оне боје за коју збуњени метеоролози понављају како је то киша која је успут покупила некакав сахарски песак а после све чешћих и већих падавина које нам долазе, показује да то са Сахаром нема никакве везе…
Пре тридесетак година временски извештаји постали су стандардни део свих ТВ програма, како би економске суше и политичке поплаве постале део прогнозе времена у ХХI веку.
Климатска оружја су најчуванија државна тајна а у временским прогнозама ТВ станица широм света нема никаквих тајни, све је на извол’те.
Полуголе метеоролошкиње преплавиле су највеће светске ТВ куће а њихов једини задатак је да гледаоца наведу да гледа али не и да слуша.
У таквом издању без проблема могу причати о глобалном загревању и сахарском песку.
Климатски ратови су опаснији од нуклеарних ратова.
А како је климатски рат покренуо нуклеарну експлозију показује случај Фукушима из 2011. године.
Те године Тојота се спремала да свету представи нови револуционарни модел аутомобила који ради на принципу хладне фузије, за који човеку не би требало гориво, уље и разни филтери.
Јапан је овде шокирао банкаре и светске моћнике а за кусур је добио 2 потреса у два дана на истој дубини од 32 километра.
Потреси су изазвали цунами који је уништио главни погон Тојоте, пете највеће фабрике на свету.
Процурили су нуклеарни реактори у Фукушими и настрадало је 18.000 људи али то је мање битно, важно је да се прича о Тојоти заборавила а гориво наставило продавати никад скупље.
Фирма “Клара” је 2017. године потписала са аустралском Владом изградњу железничке пруге брзих возова која би повезивала метрополе Мелбурн, Сиднеј и Бризбејн.
Када су наишли на нерешив проблем са приватним земљиштима, овде је показана сва моћ пиротероризма.
Влада је одмах 2018. године изгласала закон забране “превентивних пожара” те је смањила финансирање руралних ватрогасних служби за чак 75%.
Ватрогасци више нису имали право да изазивају “bushfire” контролисане пожаре близу кључних путева и око насеља како би сагорели појас суве траве и растиња па су Аустралију одмах 2019. године захватили незапамћени пожари.
Премијер Скот Морисон је одмах изјавио да ће се пожари наставити ширити и у наредним месецима.
А како то било ко може знати колико ће пожари трајати, па може ако исти гасиш чашама воде док седиш на кантама бензина.
Али ако знамо да је баш те године Аустралија прва у свету прихватила све препоруке СЗО и своје грађане ставила под кључ, све је јасно па и она реченица “вйрус ће се ширити и у наредним месецима.”
Власти су такође тад донеле одлуку да снајперисти из хеликоптера убију 10.000 жедних камила које су преживеле пожаре, јер по њима представљају опасност за изворишта воде која би могла пресушити а настрадало је и преко 15.000 коала.
Влада државе Викторије кроз коју пролази велика рута ове пруге одмах је донела акт којим се саветују екипе на терену да убију младунчад коала и кенгура на које наиђу.
Наводно јер се толики број сирочади никад не би могао успешно лечити и вратити у дивљину.
“Над младунцима коала који се пронађу са затвореним очима и ушима спуштеним на доле, извршити еутаназију ударацем тупим предметом у главу или пуцњем из пиштоља.”
Ово стоји у акту под називом:
“Тhe Victorian Response Plan for Wildlife Impacted.”
Врло јасно је да на очишћеном тлу брзо и лако могу ницати нови градови и индустријски центри где се за разлику од шума, људи и невиних животиња, може убирати материјална корист.
Највећи пожари горели су на рути ове железничке пруге, и на приватним земљиштима становника које је већ евакуисано у градове са својих имања која нису дали.
Са имања за која плаћају 35.000 долара годишње пореза, приморани су да беже главом без обзира.
На та имања се више никад неће вратити јер осигуравајуће куће неће више покривати осигурање због “превисоког ризика”, а земља ће остати чиста за будуће послове.
Овог пролећа као и ранијих година сведоци смо чудних понашања атмосферских услова који се дешавају код нас и у региону.
Они су потпуно неусклађени са условима какви треба да буду у одређено доба године.
Брзина воде која се последњих година одједном створи и кишне капи које као кликери ударају од тло, показују огромну количину енергије која је набијена у региону.
Оваква енергија на нашим просторима никад није била присутна и она је вешатчки заробљена.
Падавине оваквих размера је било могуће контролисати још пре по’ века али јавност никад неће бити обавештена о оваквим тестирањима.
Нагле падавине које се одједном створе изнад наших глава су само мали део арсенала којим се утиче на време, а високе температуре одмах после кише је систем топло-хладно и на овај начин се мења понашање људи у непослушним земљама.
Београђани су рецимо приметили да последњих година има све мање кошаве која је уобичајна у одређено време и која је ту да очисти ваздух, због тога имамо загађење а не због индустрије која је мизерна у односу на период од пре 30 година.
Такође се примећује да сваке године имамо све мање и мање снега.
Све се своди на то да једно домаћинство не може урадити и посадити ништа у свом дворишту већ мора бити зависно од пољопривредних апотека и корпорација.
У Хрватској је већ под плаштом заштите од биљних болести провучен закон да пољопривредник мора платити некој приватној пољопривредној апотеци како би стекао право сијања властитог семена.
Па се људима већ годинама дешава да та семена из апотека која посију, рецимо краставац, њихов плод који поникне нема семенке па сте и следеће године приморани ићи код њих у куповину.
Сетимо се само ко је једини без проблема радио током ковйд закључавања света, па највећи трговински ланци који зарађују у целој овој причи.
Биће довољна само једна сезона да се у потпуности изгуби семе поврћа из своје баште.
Данас је семе лако наћи али када се удари на свако домаћинство и када се свима забрани слободан узгој локалних сорти поврћа, оне ће нестати моментално.
Храна се данас сматра веома моћним оружјем и доћи ће време када ће полиција упадати у куће и уместо дроге тражити семе биљака, а већ су на пола пута од тога.
Поједине корпорације у Америци су паприке и краставце већ прогласиле својим производом, па ако их неко посади а да их није купио од њих они их одмах туже.
И код нас се већ годинама у етапама дешава да када сељак уз астрономске цене засади своје оранице, обилне падавине одмах дотуку сав његов крвав рад.
А он је на крају приморан да извади новчаник и купи скупљи готов производ.
Човек је задовољан све док му је залогај у устима, а кад не може да произведе своју храну он мора да је купи, кад не може да је купи он је гладан.
Човек у животу треба јести да би живео а они желе да направе роба који ће живети како би јео.
Данас је забрањено живети бесплатно…
Дудинка
04.06.23