.
Један од мени најдражих текстова које сам написао. Посвећен најславнијој плавуши светског филма која би, да је жива, данас напунила 93 године.
Poslednji foto sešn Merilin Monro-ili zašto objektiv najviše voli plavuše?
Tragična heroina američkog sna pozira za večnost
Da se kojim slučajem danas prošeta beogradskim korzoom, od Kalemegdana do Terazija, siguran sam da bi legendarna lepotica, najveći seks simbol 20. veka i prototipična plavuša, Merilin Monro, prošla sasvim neopaženo u beskonačnoj povorci dugonogih, izvajanih i iskvarcovanih mladih Amazonki koje svakodnevno, u prolazu, odmeravaju snagu na ovdašnjim uličnim smotrama lepote i zavodljivosti. Današnja moda i estetski kanoni, koje diktiraju mahom dizajneri-homoseksualci i kasting agenti za MTV spotove, favorizuju uglavnom visoke, atletski građene devojke, sa stomacima tvrdim kao kamen, uskim kukovima i vretenastim mišićima, koje izgledaju kao da su usred priprema za neko naporno takmičenje u trijatlonu. Sa svojim velikim, pomalo opuštenim grudima, mekanim ispupčenjima i zaobljenjima, širokim kukovima i želatinastim butinama koje nikada nisu videle teretanu, Merilin danas ne bi imala gotovo nikakve šanse da, recimo, dobije nezahvalnu ulogu devojke Šije Labufa u Transformersima ili nekom sličnom maloumnom, konfekcijskom holivudskom blokbasteru.
Istini za volju, treba reći da i u svoje vreme Merilin nikada nije smatrana za ženski ideal fizičkog savršenstva; Ava Gardner je neosporno bila lepša i tajanstvenija, njena velika rivalka Liz Tejlor imala je veću harizmu i par najuzbudljivijih, ljubičastih očiju na svetu, dok je francuska lolita Brižit Bardo posedovala raskošno telo tako skladnih proporcija i devojačke čvrstine o kome je Merilin mogla samo da sanja. Ipak, iako je svaka od pomenutih glumica imala armije svojih obožavalaca i poklonika, nijedna nije uspela da pomrači neprikosnoveni sjaj Merilin Monro i da joj preotme mitski status najglamuroznije filmske boginje zlatnog doba Holivuda. Jednim delom je to svakako posledica činjenice da je Merilin, baš kao i Džejms Din, tragično nastradala dok je još bila (relativno) mlada, lepa i poželjna, te su Holivud i publika bili pošteđeni depresivnog spektakla njene fizičke degeneracije i starenja koji nije mimoišao njene čuvene suparnice, ali to ipak nije pravi odgovor na zagonetku njene popularnosti koja ne jenjava sve do današnjih dana, jer bilo je i drugih glumica koje su napustile ovaj svet na vrhuncu svoje lepote i seksepila (Džin Harlou, Džejn Mensfild, Šeron Tejt). Tajna njene vanvremenske, magnetske privlačnosti, o čemu svedoče brojni reditelji i fotografi koji su sa njom sarađivali, bila je u njenoj izuzetnoj fotogeničnosti, odnosno u jedinstvenoj sposobnosti da potpuno začara objektiv fotoaparata i filmsku kameru.
Naprosto, niko se nikada nije slikao bolje od Norme Džin, rođene kao Mortensen, kasnije promenjeno u Bejker, koja je počela karijeru kao model a kasnije osvojila svet filma pod imenom Merilin Monro.„Bila je nemoguća za saradnju sa tim svojim kapricima i konstantnim kašnjenjem. Trebalo je da snimamo scene u devet ujutro a ona bi se pojavila u pet popodne sa izgovorom da se izgubila dolazeći do studija što me je dovodilo do ludila. Ali kada bi je nahvatali, kada bi je naterali da se povinuje vašim upustvima, sve je dobijalo smisao, jer kada bi pogledali dnevne materijale sa snimanja, ona je prosto blistala na njima, a nekakvo čudno, natprirodno svetlo izbijalo je iz nje. To nije imala nijedna glumica sa kojom sam radio, a radio sam sa svim najboljim i najslavnijim,” napisao je u svojoj autobiografiji veliki režiser Bili Vajlder, koji je sa Merilin snimio njena dva najuspešnija filma, Sedam godina vernosti (1955) i Neki to vole vruće (1959).
Kada je od Vogue-a početkom jula 1962. dobio zadatak da snimi editorijal sa Merilin, mladi fotograf Bert Štern, koji je prethodno postigao veliki uspeh sa kampanjom za Smirnoff votku, nadao se da će i on imati prilike da se lično uveri u tu famoznu fotogeničnost filmske dive o kojoj su svi pričali i da će joj dati svoj lični pečat kroz seriju fotografija. Sigurno je da ni u snu nije mogao pomisliti da će baš on ući u istoriju kao poslednji čovek koji je fotografisao besmrtnu filmsku divu.„Slikati Merilin, to je bilo isto što i komponovati sa Mocartom, slikati sa Pikasom ili igrati fudbal sa Peleom. Jednostavno, sarađivati sa najboljim.”, napisao je mnogo godina kasnije Štern u jednom prisećanju na ovaj foto sešn. Kao i svi muškarci svoje generacije, i on je bio pomalo zaljubljen u onu Merilin sa platna tako da je sa priličnom dozom treme iščekivao snimanje. Nije znao šta da očekuje. Merilin je tada već bila dobrano prevalila tridesetu, u svom poslednjem filmu Neprilagođeni delovala je pomalo bucmasto i potrošeno, po Holivudu su kolale glasine o problemima sa alkoholom i drogom, iza sebe je imala teško detinjstvo, tri braka, tuce abortusa, godine psihoanalize i bezbroj veza i afera od kojih je ona navodna sa predsednikom Kenedijem privlačila najviše pažnje, a njena nedisciplina i hirovitost bili su ozloglašeni u industriji zabave. Mladi fotograf je iznajmio sobu u Bel Air hotelu koju je transformisao u improvizovani fotografski studio, frižider mini-bara je napunio Dom Perignon šampanjcem za koji je čuo da je Merilinino omiljeno piće, na gramofon je stavio ploču Frenka Sinatre Come fly with me i nestrpljivo, kao tajni ljubavnik, čekao da se njegova muza pojavi. Želeo je da stvori atmosferu čežnje i lepršavog prepuštanja zadovoljstvima. Kada se Merilin konačno pojavila, posle samo nekoliko sati kašnjenja, Štern je osetio veliko olakšanje. Došla je sama, bez telohranitelja, bez pres agenata i ostale svite koja je obično pratila, a od svog poslednjeg filma bila je dosta smršala tako da je povratila svoju staru, devojačku figuru. Delovala je sveže, nežno, zavodljivo i seksi, kao prava platinasta lutka od krvi i mesa, a Šterna je prenerazila time što mu je predložila da, između ostalog, pozira i gola. Bio je prijatno zatečen, jer se Merilin, taj „slatki anđeo seksa i požude” kako je jednom nazvao Norman Mejler, nikada nije skidala na slikama, još od svojih neslavnih, golišavih početaka na fotografijama Toma Kelija za jedan kalendar koje su kasnije završile na stranicama prvog broja Plejboja. Kao da je tim fotografijama želela da zatvori određeni životni krug i da se naruga puritanskoj Americi. Jedino je zahtevala da se retušira njen ožiljak od operacije žučne kese koju je imala neposredno pre snimanja. Štern je podsetio na izreku čuvene novinarke Vogue-a Dijane Vrilend „da je žena lepa po svojim ožiljcima”, ali se ipak složio sa njenim izričitim zahtevom i mogli su da počnu.
Fotografisanje je trajalo ukupno 12 sati tokom kojih je Merilin promenila mnogo poza, različite šminke, odeće i lakih, providnih draperija i šalova. Gotovo da uopšte nije bilo potrebe za rečima, priseća se Štern. Kao da mu je čitala misli, u trenutku bi se pokretom i pogledom transformisala u ideju, u određeni vizuelni izraz, a on bi ga ovekovečio škljocanjem svog fotoaparata. Obožavala je prisustvo kamere, vrlo lako i prirodno se kretala kroz različita raspoloženja i lica, od devičanske čednosti preko prefinjene čežnje do lascivnog koketiranja. Nikada nije snimao nekoga tako nadarenog za poziranje, a kada su slike bile završene bio je fasciniran konačnim rezultatom. Na slikama je sve izgledalo još bolje nego što je zamislio. Merilin je bila lepša i poželjnija nego ikada pre, pravo senzualno otelovljenje američkog sna. Njegove gazde u Vogue-u takođe su bile oduševljene fotografijama, dali su zeleno svetlo za veliki crno-beli editorijal koji je trebalo da izađe u ponedeljak 6. avgusta. Svi su predviđali veliki kambek „američke boginje ljubavi”, kako su je krstili u članku koji je trebalo da prati fotografije. Njen imidž „glupe plavuše” koji su planski stvorili holivudski studiji kako bi je eksploatisali, polako je ustupao mesto statusu uvažene i ozbiljne glumice i zrele žene koja je mnogo toga preturila preko glave. A onda ih je smrt sve preduhitrila u planovima i namerama. Štern je bio na subotnjem ručku kod prijatelja tog 4. avgusta kada je prekinut program na televiziji, a spiker je obavestio „da je prošle noći Merilin Monro izvršila samoubistvo.” Prekomerna doza barbiturata zalivena velikom količinom šampanjca, namerno ili nenamerno, odvela je Merilin u večni san, a čitava Amerika i čitav svet oplakivali su njenu sudbinu i šaputali o mogućem nameštenom samoubistvu zbog veze sa predsednikom Kenedijem. Štern je bio šokiran i paralisan tom vešću, ali tvrdi da na određeni način i nije bio toliko iznenađen, kao da je namirisao nevolju. Bilo je nečeg fatalnog i melanholičnog u njenom ponašanju tokom tih julskih dana poziranja, prisećao se kasnije Štern, kao da se, ispod nadahnutog entuzijazma i profesionalizma koji je demonstrirala, otvarao ambis autodestruktivne tuge, gorke razočaranosti i ništavila koji je vukao nadole. Vogue je zaustavio planirani broj u štampariji, promenio naslov i tekst, da bi izašao sa Šternovom slikom na naslovnoj strani uz prigodan natpis- „Poslednji pozdrav od Merilin”. One slobodnije fotografije iz istog foto sešna na kojima je Merilin naga i koje su procenjene kao suviše riskantne za Vogue, objavljene su kasnije u časopisu Eros, koji je zbog njih bio zabranjen zbog opscenosti. Štern je kasnije nastavio da radi kao vrlo tražen i cenjen komercijalni i modni fotograf, iako nikada nije nadmašio slavu svoje saradnje sa Merilin, a kasnije je i objedinio sve fotografije iz te serije u knjigu „Poslednje poziranje” (Last Sitting) koja ostaje kao ubedljivo svedočanstvo o neprolaznoj lepoti i nepatvorenoj ženstvenosti ove tragične heroine američkog sna i ikone stila koji bi, da je živa, ovih dana proslavila svoj 85. rođendan.
Марко Танасковиќ