Имамо то задовољство, да нам на нека од важних друштвених, политичких, али и питања из области популарне културе, одговара Марко Танасковић, писац романа „Олуја“, као и аутор текстова, приказа и есеја који се баве поп-културом и савременим културним феноменима. Писао је за ОК магазин, Националну ревију, НИН, Печат и Европу нација, где је био један од уредника. Један је од покретача и заменик главног и одговорног уредника часописа Водич за живот.
1. У вашем роману „Олуја“, радња се одиграва у алтернативној историји, у којој није дошло до распада СФРЈ, већ се уплитањем Запада створила Државна заједница земаља Западног Балкана која је касније постала део Европске уније и унутар ње се и распала. Са европском интеграцијом стиже и окупација, чега касније главни лик романа постаје и свестан. Да ли сте овим романом хтели да кажете да је окупација Србије била једна неминовност услед наше жеље да без алтернативе идемо на Запад? И ако да, који је пут ослобођења? Неки алтернативни стваралачки систем који ће деловати наспрам овог окупационог или тектонске друштвене промене – револуција?
Нисам сигуран да је уопште било могуће, са и без Милошевића, избећи крвави распад СФРЈ, као и последично жигосање Србије као главног кривца за тај и такав распад. Главна политичка идеја Олујејесте да је за такав трагични исход крив Запад који није желео југословенским републикама да баци појас за спасавање у виду постепеног али извесног приступања Европској унији кроз неку провизорну регионалну заједницу, пто би свакако у идеолошкој конфузији након рушења Берлинског зида помогло да се утишају ратни покличи и да се одржи какав такав мир и стабилност. Занимљиво је да нам се данас, више од четврт века касније, управо то нуди, дакле нека нова регионална заједница под патронатом реорганизоване ЕУ, иако је неспорно да су у тренутку распада СФРЈ бивше републике а данашње државе биле далеко развијеније и објективно спремније за такав корак него данас. Наравно, Олуја није само политички роман, она се не бави само судбинама држава и народа, већ и судбинама појединаца у вртлогу Новог светског поретка у који смо ускочили, не марећи превише за алтернативу.
2. Писали сте доста запажено о Уелбеку. Како се може тај уелбековски поглед на свет применити данас у случају Србије?
Први велики текст о Уелбеку написао сам 2005. за часопис Европа Нација на позив Драгоша Калајића. У њему сам закључио да је Уелбеково дело идеално и отрежњујуће штиво за све заведене српске душе које верују ће им са обећаним уласком у Европску унију и очекиваним порастом стандарда и куповне моћи пропорционално расти шансе за срећан и испуњен живот. У међувремену нисмо ушли у ЕУ, стандард нам је падао уместо што је растао, али су се најцрње слутње обистиниле у погледу погубности западних утицаја који су запљуснули наше друштво након петооктобарског државног удара. Уелбек је свакако најбољи и најпрецизнији дијагностичар западног сумрака још од Шпенглера, а у његовим романима дата је најтачнија и најпластичнија слика самоубиства Европе која се одвија пред нашим очима, а окончава се инвазијом муслимана и готово добровољним потчињавањем некада поносних хришћанских нација. Занимљиво је да Уелбек у својој преписци са омраженим Бернар Анри Левијем („Државни непријатељ“) износи став да је радостан, смислен и испуњен живот данас једино могућ на некада комунистичком Истоку, то јест у Русији и другим словенским земљама, где виталност и животни елан још увек нису потрошени, али да је потребно ослободити се штетних западних утицаја и наметнутих заблуда о неолибералној демократији.
3. У свом тексту „Да ли смо постали нација и град подводача“ пишете о Београду, као центру јефтиног провода, живе музике и лепих жена, који је увек представљао магнет за странце. Међутим, у време социјализма, како кажете, све је остајало у некаквим оквирима мере и пристојности. Гледајући данашњу ситуацију, може се закључити да је Београд постао Балкански Бангкок. Како смо дошли до садашњег стања? Где треба тражити узроке нашег моралног пада?
Узроке нашег моралног пада треба тражити у економској пауперизацији која је индукована споља, али пре свега у слабљењу патријархалног васпитног модела и губитку националног достојанства и осећаја части. Идеја од почетка јесте да се Срби сведу на јефтину радну снагу и јефтине сексуалне објекте, онако како су Американци чинили са Кубанцима пре Кастра или као што чине са народима Далеког Истока. Са готово свих водећих места у држави и у друштву нам се шаље недвосмислена порука да је проституција, како телесна тако и интелектуална и политичка, нешто сасвим прихватљиво и да се у крајњој линији исплати. Та врста моралне релативизације нарочито је стратешки усмерена према женском полу, јер имућни Западњаци никада нису били равнодушни према лепоти и сензуалности наших жена. Најодвратније, барем мени, у целој причи јесте то што често и сами, свесно или несвесно, учествујемо у тој прљавој игри подвођења када на сав глас хвалимо и рекламирано чари ноћног живота и добар и јефтин провод у Београду и Србији, а заправо шаљемо шифровани позив странцима да дођу и за ситан новац спавају са нашим женама.
4. Недавно сте на свом профилу описали разговор, које сте водили са једним западним дипломатом. У том разговору сте га отворено питали, зашто на власт у Србији доводе само најгоре људе. Где Вам је он хладно одговорио, да је са једне стране, најгорим људима најлакше манипулисати, а са друге се, на тај начин, убија самопоштовање народа и осећај патриотизма. То практично значи да смо ми десуверенизована земља. Када се овај негативан тренд у Србији појавио и како му се можемо данас супротставити?
Ми не само да смо десуверенизована земља, ми смо де факто окупирана земља, премда је реч о мекој окупацији која је тежа за детектовање и пријатнија за живот, али дугорочно може бити погубнија за судбину и карактер једног народа. Ако нам је за неку утеху, ситуација није много боља у многим већим и богатијим европским земљама где се такође доводе, често мимо било каквих избора и провера народне воље, врло проблематични људи на власт који за своје потезе не одговарају бирачима, већ транснационалним центрима одлучивања оличеним у великим корпорацијама и банкама. Глобалистичка неман врло је жилава, а мали потреси у виду Брегзита и Трампове победе довешће само да појачавања стиска. Пошто не верујем у „спонтане“ уличне револуције у данашње време медијске свемоћи и потпуне обавештајне контроле, мислим да се најбоље можемо супротставити оваквом наопаком систему тако што ћемо јачати наше породице и унутрашњу националну кохезију, ићи у цркву и чекати да се спољнополитичке околности промене у нашу корист, што ће се неминовно кад-тад догодити. Треба читати Еволу и вежбати његово „јахање тигра“.
5. У својим приказима често се бавите делима и појавама из области популарне културе. Она се добрим делом производи и троши по правилима економског система, а својим садржајем, чак и када им је противна, бива више – мање функционална како за носећу политичку структуру тако и за доминантни културни модел. Ипак, у њој као да и даље има критичке моћи. Докле се та моћ протеже?
Популарна култура, поред своје забављачко-комерцијалне улоге, функционише и као моћно средство за кодирање политичке коректности и за наметање друштвено пожељних наратива који обликују свест милиона људи широм планете. Америка масовну културу одавно користи као важан аспект у одржавању глобалне хегемоније путем концепта меке моћи, а позната је теза чувеног америчког књижевника Гора Видала да је заправо рокенрол срушио Совјетски Савез и комунизам а не Перестројка и немогућност да парира у трци наоружања. Као таква, популарна култура захтева врло озбиљно и темељно праћење и проучавање, јер се у њој често могу, између редова, прочитати одређене субверзивне поруке које најављују озбиљне заокрете и цивилизацијске искораке, али нам откривају и пригушене гласове незадовољства и потенцијалне побуне. Наизглед баналан и блесави цртани филм као што су Љуте птице могу се, на пример, читати као протест против муслиманских миграната, док се глобални успех телевизијске серије Игра престола може тумачити као најава будућих врло сурових ратова и враћање, метафизички речено, у ново Мрачно доба.
6. Ко су вам књижевни узори? Шта бисте препоручили нашим читаоцима да обавезно прочитају?
Када сам као врло млад први пут прочитао Стендалово Црвено и црно био сам распамећен вештином приповедања и дубоким психолошким увидима и познавањем људске природе овог француског романсијера, али сам такође и пао у краткотрајну депресију јер сам знао да никада у писању нећу бити тако добар. Сличан вртоглави осећај сам имао и када сам читао Малапартеову Кожу, Милерово Ружичасто распеће или Селиново Путовање накрај ноћи, а од српских писаца апсолутно највеће поштовање сам одувек гајио према Црњанском. Што се тиче савремених писаца, поред већ помињаног Уелбека, волим и Љосу, иако ми је апсолутно идеолошки неприхватљив, док вашим читаоцима препоручујем да никако не пропусте историјске трилере аристократски одмереног Миомира Петровића и раскошне медитеранске фантазије Николе Маловића, вероватно најталентованијег писца своје генерације.