Živi asketskim životom, čita knjige i to ga čini beskrajno srećnim. Nezaposlen je. Živi u Sankt Peterburgu, u maminom stanu, od njene penzije. Grigorij potvrđuje nepisano pravilo prema kome je „svakom geniju potreban brat ili sestra koji će ga izdržavati“. Komšije ga retko viđaju. Ponekad prošeta u starom sakou i ofucanim farmerkama. Tvrde da živi u siromaštvu iako veruju da Grigorij to isto misli za njih. Grigorij živi u Poenkareovom modelu hiperbolične geometrije, a taj svet je lepši i interesantniji od ovog našeg, euklidskog. Dani na zemlji koji su nam dati prolaze, život nastavlja da biva poezija zanesenog umetnika.

Grigorij je širom sveta poslužio za podsmeh pretežno onih koji su jedva i „osmogodišnju” završili. Istih onih koji bi i Ajnštajnu savete delili, dok bi Teslu klepali na ulici. To što Perelmanov algoritam ne može još uvek naći primenu za iživljavanje rudimentnih nagona, ma koliko intelektualno oni zvučali, to samo otkriva primitivnost klopke sa kojom Perelmanovi kritičari pokušavaju da doskoče životu.

Matematika nije stvar mišljenja, kao što ni čovek nije racionalno biće. Svetske institucije trebalo bi da regulišu pravo „odraslih“ da budu iracionalni i nerazboriti. Psihologija uči da, kada se nađe objašnjenje za neku okolnost ili pojavu, tada se blokira prirodna tendencija svesti da nadalje samostalno deluje. Na taj način više ne upoznajemo sebe niti razvijamo kreativne ideje. Jedna od mistagoških kategorija je upravo Grigorij Perelman, koji je rešio jedan od sedam milenijumskih problema matematike: topološki problem prema kome je svaki trodimenzionalni prostor koji je bez rupa, povezan i konačan, zapravo ekvivalentan razvučenoj sferi. Oko osam godina radio je na rešavanju Poenkareove hipoteze, a ceo postupak je objasnio na 1.000 strana. Osim što je odbio milion, upamćen je po rečenici: „Ako možete da trenirate ruke i noge, zašto izbegavate da trenirate mozak?”
Dan za branje gljiva

Matematika je univerzalni model prirode, a priroda je sve što znamo. Umetnost i filosofija zasnivaju se na matematici, dok se nauka i umetnost u krajnjoj tački spajaju. Grigorij je ruski umetnik, ljubitelj violine i matematičar, koji je intelektualno iznad monetarnog sistema. Samo je takva osoba i mogla da reši milenijumski problem. Pametan i skroman, Perelman bi trebao da bude uzor srpskom „džet-setu” koji zna da broji, ali i dalje na prste.

Zapad je na sujeti prostih ljudi izgradio imperiju. Antipod makijavelizma, Rus Grigorij, moderni je Diogen, slobodan u svakom pogledu. Iako je socijalni slučaj, Perelmanu je dovoljno to što ima, dok bi nekom malo bilo i Beograd da mu poklone.

Ovaj Rus rođen je 13. juna 1966. godine, a, kao jedan od pet članova sovjetske ekipe, 1982. godine na Međunarodnoj matematičkoj olimpijadi osvojio je zlatnu medalju. Doktorirao je u Sankt Peterburgu, predavao je na nekoliko američkih univerziteta, ali je 1994. dao otkaz na Berkliju, u Kaliforniji, i vratio se u Rusiju. Iako je rešio Poenkareov milenijumski problem, pohvalio se samo jednom svom kolegi. Ovaj je, oduševljen otkrićem, rezultate prezentovao naučnoj javnosti. Trust matematičkih mozgova je nakon dugog niza ispitivanja njegov rezultat proglasio bravuroznim otkrićem. Fildsovu nagradu (ekvivalent Nobelove), kao i CMI priznanje u visini od milion dolara Perelman je odbio. Ljudi poput Grigorija nadrastaju mediokritete i svakodnevne ljudske potrebe, pa i potrebu za novcem i slavom. Nije se pojavio na ceremoniji dodele u Madridu, što se dogodilo prvi put u istoriji ove nagrade, uz komentar kako „baš taj dan mora u šumu da bere gljive“. Sasvim logično objašnjenje jednog genija.

Perelman je ukratko prokomentarisao da Evropsko društvo matematičara nije kompetentno da ocenjuje njegov rad, bez obzira da li je ocena pozitivna. Uz tek par reči, ruskim medijima je izjavio da nije zainteresovan za novac ni za slavu, te da ne želi da bude izložen kao životinja u zoološkom vrtu. Nakon ovoga, postao je najveća enigma u istoriji američkih medija, kojima je kapital u rangu božanstva.

Sve sobe u stanu Perelmana krcate su knjigama i papirima. Na Grišu se komšije žale da ih ometa kada lopticom za stoni tenis lupka o zid. Obični smrtnici trče za materijalnim stvarima, za parama, slavom. Dok se ljudi poput Grigorija zadovoljavaju osnovnim potrebama, uz imperativ traganja za tajnama. Rezultat toga je da plotski ljudi puno brže odlaze u zaborav. Oni poput Mocarta, koji je u 36. godini umro u najvećoj bedi i koji je sahranjen sa siromasima, pa mu se za grob ni danas ne zna, žive večno.

Geniji u jednosmernim ulicama

Nije gledao Perelman na sopstvene interese, koliko na čovečanstvo i na buduća pokolenja. Nekim ljudima jednostavno je bitno da imaju pare kako bi mogli kupiti audija, nabiti na glavu „rej bana” i visiti po ceo dan u nekom paćeničkom kafiću. Na kraju iza sebe ostave reči poput: „Izlazio sam, zezao sam se…”

Gledanje srpske televizije u većini slučajeva spada pod patologiju, a, kako se čovek pretvara u ono što gleda, rezultat je jednak kao da ste pucali sebi u nogu. Ono što je Grigorij Perelman učinio ne može ni milijarda dolara da kupi. Upravo iz razloga što ga gotovo niko ne razume, on je razumeo i shvatio ono što niko nije u poslednjih sto godina. I najblistaviji um svih vremena Nikola Tesla umro je kao siromašan čovek. Iako je zaslužio nekoliko Nobelovih nagrada, pare su uzeli oni koji su pokrali njegove izume. Govorio je da mu nije žao što kradu njegove ideje, već što nemaju svoje.

Čovek koji živi za principe, a ne za novac, odbacuje komoditet znajući da postoji nešto što je vrednije od novca. Stvari su finansijski limitirane i ne postoji stvar oko koje se ne može pregovarati. Takav vazalni odnos ne uklapa se u koncept genija. „Normalnost”, koju je nametnula većina, dovela je do toga da naši „intelektualci” danas gotovo nikada ne odbijaju recimo sto evra, 200 grama kafe ili flašu vinjaka. Zato su geniji na našim prostorima sve češće osobe čija imena nose jednosmerne ulice.

I u Rusiji je Grigorij često meta podsmeha. Mnogi mu prebacuju što nije uzeo novac i prosledio ga u dobrotvorne svrhe, zaboravljajući da je on, umesto novca, budućim pokolenjima civilizacije ostavio vrhunsko znanje, potpuno besplatno.

Geniji često imaju problem u komunikaciji sa okolinom, ali zato to kompenzuju u nekim drugim stvarima. Upravo takvi, oni pokreću svet. Razaznaju da tamnički položaj uma ne raspoznaje misao da je biti siromašan stvar izbora. Dok biti bogat znači biti čovek koji se i u potpunoj samoći zabavlja snagom svog duha i toka misli. Poslednje što je ruski genije novinarima rekao, bilo je: „Znam kako funkcioniše Univerzum. Zašto bih onda trčao da uzmem neki milion dolara, recite mi?”

Autor Vasilij Golijanin
Izvor: hazardermagazin.rs