.
KOLUMNA: Žika Bogdanović
Znate onu publiku na „grend slemu“ koja navija da za svoju plaćenu kartu vidi pet setova, znoj, krv i šljaku u ustima, a ne laganu egzekuciju 6:4 – 6:2? E, ta, pojavila se sinoć oko 19 časova i 11 minuta u Kelnu. Pivo i sunčan dan uradili su svoje. Polovina je zevala čekajući da krene u noćni provod na Rajnu, druga je tražila malo više za potrošeni novac.
A na terenu…Barselona, 1,2,3, 14, crni, beli, plavi, mašinerija, čim mu padne druga graška znoja, zadužuje peškir na klupi. Idu ljudi suvereno da pokažu da su najbolji i najveći klub u Evropi…
S druge strane, Termopil. Mačevi su slomljeni, štitovi porazbijani, ostaje još samo nešto ruku i srce koje kuca u grudima. Na prvi pogled razbijeni, a još uvek slobodni. Šta ćeš opasnije. Sve je izgubljeno samo kada poslednji padne.
A onda…zamislite da se slika zaledila. Vi pred TV-om i mi u dvorani. DA LI STE ZAMISLILI?
Pada mrak u Lanxessu i dva svetlosna snopa sa visokog stropa Lanxessa pogađaju dve klupe sakupljene oko svojih trenera. Kadar je zaleđen, svi su stali, ne diše se, neki je 46. minut…
Par iskusnijih novinara se pogledaše i u sebi rekoše…
„Ma daj…. je li moguće…zar opet. Nećeš se smiriti dok ne ubiješ nekog…“
A onda, iz visina Lanxessa začuo se ON, nepoznati glas….ka klupi Barselone…
„Ćavi, da li se čujemo?“
„Pusti me da vodim tajm-aut…“, odgovori mu on.
„Ćavi, zar ništa nisi naučio? Ovo smo već gledali ovde, Ćavi. Znaš, devet razlike, 46. minut, opet Ćavi…ljudi su platili za šou, a eno ga onaj Poljak u trećem redu, nalio se i spava. Obukao dres Jugoplastike i spava! A znaš šta je bila Jugoplastika za Barselonu u te tri godine pred rat? Streptomicin. I sada mi se posle 30 godina pojavi lik, a vi hoćete da ga uspavate na poluvremenu? Pa, čekaj, da li su te učili u školi da se istorija ponavlja? Eto, za 30 godina se vidimo, tada će neki nositi Vardarov dres sa brojem 5, a ljudi će sa suzama u očima pričati kako su nekada tukli Barsu kada god je trebalo. Ne, ne, nema spavanja u Kelnu. Nemoj da se nerviraš, to je za tvoje dobro. I nemoj da ti nisam rekao. Znaš, eno Švalba pored terena, drži mikrofon i više se ne nervira. Nekada je bio trener, a onda ga je srce pozvalo na informativni razgovor. Sada mu je dobro u životu“
„Beži od mene…“
„Vidi nevernika“, reče GLAS i nastavi…
„Gonzalo?“
„Da“
„Slušaj, sada će Timur da skloni onu devojčicu što briše parket, skočiće od njene stolice i daće ti gol. Poslaću ti koordinate putanje lopte“
„Baš ti hvala, postaviću nogu na to mesto i ćao“
„Ne, nisi me dobro razumeo. Vadićeš loptu iz mreže“
„Kako?“
„Tako. Kroz KOST će ti je proterati ako treba. Tako smo zapisali ovde gore, u režiji“
„A vas dvojica“, osvetli GLAS čupavog Petrusa i od stene odvaljenog Fabregasa.
„Džabe vam što udarate ovog Letonca do sudnjeg dana, pobediće vas. Pobacaće vas kao kegle do poslednjeg minuta. Ovo je njegova noć. Kada već ne igra NBA za 8 miliona po godini, onda neka donese radost jednoj maloj naciji“
„A Stojančeta?“
„Taj će vam dati poslednji gol. Pa, ko drugi? Prošli put je dobio ulicu u Skoplju, sada će Trg i osnovnu školu. Nema, kada ja režiram, idemo do kraja! Eno ga onaj ćelavi srpski novinar. Vrti glavom i smeje se, a posle će u miks zoni da traži stolicu da sedne. Suviše često uzima k srcu moje filmove, a gledao ih je onoliko…“
Leteći prema tribinama, svetlo se zadrža na komentatorima…
„Alo, vas dvojica, Stevane, Sretene. Prištedite malo glasove za finale, Vardar ide na Vesprem. Nemojte posle terapija, čajevi, supica, još nije uveo EHF treći dan na F4 za rekuperaciju“
Pucnite prstima. Odletite kadar. Udahnite duboko. Vratite se u realnost. Finale je u 18.00