Србија између Русије и Запада – између националног интереса и националне издаје
„Можда ће и бити лепших времена, али ово је наше“, Жан-Пол Сартр
Геополитичка дешавања у свету су узаврела. После деценија релативног или бар привидног мира са устаљеним поретком и правилима игре долази до експлозије нових догађаја. Гледајући из перспективе Србије, ми се томе сигурно можемо обрадовати. У протеклим временима доминанте земље су биле оне које су Србију и српски народ довеле на ивицу опстанка. Нема потребе за елаборирањем шта нам је све урађено од санкција, протеривања Срба, бомбардовања, отимања дела земље па све до довођења на власт марионетске владе пре 16 година која је распродала, покрала и уништила све што је Србија још увек имала. Када то све знамо нема потребе ни објашњавати шире да би нам свака промена добро дошла. Ако промена буде таква да се први пут у историји пре времена директно не мешамо у сукобе великих сила и ако наша једина историјска заштитница Русија и пријатељ Кина наставе да расту као геополитички играчи, ми смо онда свакако у добитку. И једно и друго се управо дешава.
ДВЕ ПЕТЕ КОЛОНЕ
Политика Србије у односу на ранији период добија контуре. Та политика у свим својим облицима од економије до спољне политике плови прилично мирно, једном одређеном линијом. О томе да ли би требало мењати ствари и на који начин, вредно је расправе. Српски брод, као што многи воле да говоре, плови мирно и можемо рећи да у овим условима и времену на једино могућ начин. Свако скретање са линије баланса између истока и запада би за нас данас, било кобно. Сваки покушај да се Србија пошаље на пут неизвесности је антидржаван и мотивисан искључиво личним сопственичким интересима, мржњом према свом народу и личном сујетом појачаном болешћу коју можемо назвати жал за влашћу. Оно што забрињава је да исту матрицу рушења државе имају и либерални критизери и псеудо национални. Они се врло брзо окупе око сваке идеје која је лоша по Србију. Такође и када су на дијаметрално супротним позицијама – једни би да прекину односе са ЕУ (при томе не мислим на рационални евроскептицизам већ на срљање у сукоб), а други да прекину са Русијом – они у ствари и тада раде за српске непријатеље. Свако на свој начин. Али с обзиром да је ефекат исти, поставља се питање да ли је и финансиран из истог центра. Сувише је много случајности да би било случајно. Сигурно да велики број оних који се представљају као националисти то и јесу, и сигурно не мисле да раде у корист српских непријатеља. У томе јесте трик. Да се не види да раде против Србије јер је тако ефекат бољи. Ако би их све плаћали, сви би били исти. Једноставније је и јефтиније да се користе личне фрустрације. На левој страни спектра је антисрпски НВО сектор који нема више толико апанажа из иностранства и лидери који су изгубили власт иако мисле да им припада. Они сви мисле да су супериорна бића којима сви остали треба да служе. Замислите колико ту има фрустрација и материјала за антидржавно деловање. На десној страни су умишљени псеудонационалисти који мисле да све знају, да све могу и да имају лака решења али их ето народ не разуме. На изборима, тако генијални, или пролазе лoше или не пролазе цензус па су бесни на народ. Толико су бесни да би ради власти неретко и душу продали ђаволу. Проблем је што им не тражи. Већ је има.
КРИТИКА И ПОДРШКА
Све те фрустрације наши непријатељи виде и знају. И врло добро знају да то искористе. Но питање је, као и увек, шта нам је чинити. Сажећу одговор у две ствари. Прва је подржавати власт, а друга је критиковати власт. Истовремено. Изгледа контрадикторно, али није. Идемо од критике. Власт треба критиковати и вршити одређени притисак да би се попустило у финансијској дисциплини и променила економска политика. Не наравно тако да се дозволи хаос, анархија, девалвација и задуживање као у ранијим периодима. Треба подстаћи потрошњу, повећати плате и пензије. Ово је кључно место где треба власт критиковати и на неки начин натерати да попусти. Ово је питање опстанка грађана. Стигли смо до тога где власт треба подржати али и бити спреман на жестоку критику ако затреба, то је следеће питање. Власт треба подржати у вођењу спољне политике. Ако изузмемо фрустриране политичаре који су или изгубили власт или нису постали посланици или су у парламент ушли на притисак НАТО пакта и америчког амбасадора, реално гледајући власт није и како изгледа, за сада неће прећи црвене линије. Више пута сам писао а скоро сви се и слажу да су црвене линије одбрана Републике Српске, непризнавање независног Косова и Метохије и најбољи могући односи са Русијом. Ако изузмемо раније наведене исфрустриране особе који наравно увек имају лака решења која су увек неизводљива и који тврде да ништа не ваља, морамо рећи да се црвене линије за сада бране лукавиjе него што смо историјски то радили. Напомињем лукаво, јер не ради се све на очиглед и бусајући се у груди.
РУСИЈА НАМ ЈЕ НАЈБОЉИ САВЕЗНИК
Ти који се бусају већ пар година говоре како је Русија прозрела политику Србије и да јој не верује, како ћемо се окренути против њих и увести санкције, како ћемо дозволити да КиМ буду у УН, да ћемо пустити Републику Српску да се бори сама. Да ли се то десило? Није. Да ли су променили причу? Нису. Уједно се радују победама разних девијантних левичара као што је Сириза у Грчкој или Подемос у Шпанији. То проглашавају као пут Србије и радују су променама. Када се види да су ти и такви само слуге Америке онда престану да коментаришу. Ово говорим да би се једном за свагда прекинуло са читањем и слушањем истих незналица. Нама судбински важно питање је како ову или неку следећу власт натерати да не одступи од овог курса тј., да не напусти одбрану црвених линија, а не да трошимо енергију на глупости. У национално продуктивном деловању треба бити паметан и лукав. Опет власт треба подржавати и критиковати. Подржати када одлучи да обележава битне датуме за историју Србије заједно са Србима из Републике Српске. Када обележава погром над Србима биле где и било када да су се догодили. Подржати када диже споменике Цару Николају, Стефану Немањи, Гаврилу Принципу. Када Војводини враћа српске симболе. Када културну политику полако враћа да постане национална. Подржати и подстаћи да крене и да покрене изградњу гасних конектора и цевовода преко наше земље, а на начин који је компатибилан са привремено обустављеним Јужним током. После неуспелог америчког пуча у Турској, везе Ердогана и Путина се учвршћују и отопљавају. То ће донети бољитак Србији на много начина али један од важнијих јесте оживљавање Турског тока. То ће нам ако будемо били припремљени, дати велику могућност енергетске независности. Како сада изгледају ствари, у америчке шарене лаже не верује више ни Бугарска која је остављена на немилост избеглицама, која плаћа огромне пенале због слушања ЕУ. Тиме се назире могућност оживљавања и Јужног тока који је најважнији пројекат у српској историји. Дакле ваља нам подржати оно што нас све више повезује економски и на сваки други начин са Русијом. Ми можемо и донекле морамо ићи европским путем. Али европски пут и улазак у ЕУ нису исто. Уз то тим путем морамо ићи само као јака и независна држава. То можемо бити само са јаком Русијом иза наших леђа. Русија је заштитница Србије и српског суверенитета. Русија и Председник Путин су више пута показали принципијелан став према српском питању и велике симпатије за Србију. Као и много пута у историји Русија је једина велика сила која хоће да помогне Србији.
ШЕСТА КОЛОНА
Где треба критиковати власт да не би одступила са садашњег спољнополитичког курса? Са овог курса власт не може да склони садашња опозиција. Они су реликт прошлости. Повезани су са криминалним аферама, уништили су животе милиона грађана. Они више не могу преварити никога ко уме да мисли. И зато они више нису опасност. Јесте да је мало забрињавајуће кад погледаш и видиш колики простор добијају у прозападним медијима али немају више никакву снагу ни утицај. Иду у више разних колона јер сви хоће да добијају новац за промовисање настраности и увлачење Србије у НАТО. Власт са овог курса може померити само шеста колона из сопствених редова. Сваки жути бојовник који је добио прилику да буде у власти уместо да заврши на оптуженичкој клупи је ту из само једног разлога. Наравно да се спасе одговорности али чим се мало устоличи и опусти посао му је да помогне да Србија пређе ове црвене линије. Ти кадрови, школовани да од Србије направе сиромашну и разоружану земљу, су опасност за Србију. Тај ешалон прелетача, који црпи привилегије из власти већ деценијама, тај сој људи ће радити напорно до последњег даха против Србије. Ово је место где треба критиковати власт. Веома јако и директно. Они су рак рана Србије. Има их свуда по градовима, у Београду посебно, привредној комори и Влади. Они чекају, они саветују, они трују. Шеста колона је она линија коју власт мора да уочи и почисти из својих редова. Тада можемо да будемо сигурни да је геополитичка позиција Србије исправна и загарантована. До тада треба гледати, упозоравати и вршити притисак. Најважнији задатак је борити се у наредном периоду против „шесте колоне“. Није проблем у садашњем курсу већ у могућности да се од њега одступи, а томе се морамо енергично супротставити.
проф. др Стевица Деђански, Председник Центра за развој међународне сарадње